MAJLS NORTOVER | ŽIVOTNA PRIČA
Jehova je nagradio delo mojih ruku
Moji roditelji su uvek činili sve što su mogli za Jehovinu organizaciju. Na primer, kada su braća u londonskom Betelu htela da sama proizvode mleko, moj otac im je poklonio tele od jedine krave koju smo imali. Šaljivo smo govorili da je iz naše porodice ono prvo otišlo u Betel. Dobar primer mojih roditelja je u meni probudio želju da Jehovi dam najbolje „vredno [radeći] svojom rukom“ (Propovednik 11:6). Zanimljivo je da mi je Jehova dao priliku da koristim upravo svoje ruke služeći mu na jedan poseban način. Blagoslovio je moj trud na tom polju. Ispričaću vam kako je to bilo.
Moji roditelji su iznajmili kuću na seoskom imanju nedaleko od grada Bistera, u Velikoj Britaniji. Tu sam odrastao uz stariju sestru i brata. Kad sam imao 19 godina, krenuo sam njihovim stopama i postao pionir. Kasnije sam naimenovan za specijalnog pionira i propovedao sam u Škotskoj. Zatim sam pozvan u Betel u Londonu 1970, kad mi je bilo 23 godine. Tamo sam „otkrio“ znakovni jezik. To je mom životu dalo novi pravac i donelo mi mnogo radosti i zadovoljstva.
Kako sam počeo da učim znakovni jezik
Kad sam došao u Betel, počeo sam da služim u skupštini Mil Hil. Tamo je bilo nekoliko gluve braće i sestara. Nisam želeo da to što ne znam znakovni jezik stvori barijeru između nas. Zato sam rešio da na sastancima sedim s njima.
U to vreme u Velikoj Britaniji nije postojala nijedna skupština na znakovnom jeziku. Na sastancima su braća i sestre gluvima prevodili program. Prevodili su reč za reč, držeći se pravila engleske gramatike. Međutim, dok su me moja gluva braća i sestre strpljivo učili znakovnom jeziku, shvatio sam da on ima posebnu gramatiku i red reči. U suštini, engleski je njima bio strani jezik! Kada sam to shvatio, još više sam ih voleo i poštovao zato što su redovno dolazili na sastanke iako puno toga nisu razumeli. Takođe sam ulagao mnogo truda da što bolje ovladam znakovnim jezikom.
U Velikoj Britaniji zvanični jezik gluvih je britanski znakovni jezik. S vremenom smo prešli na taj jezik i više nismo prevodili reč za reč. Zahvaljujući tome, gluvi su mnogo bolje razumeli o čemu se govori na sastancima. To je ojačalo jedinstvo među svima nama. Kada se osvrnem na više od 50 godina koliko je prošlo od tada, vidim da je Jehova bogato blagoslovio rad na znakovnom jeziku. Navešću neke od važnijih događaja u kojima sam i ja imao prilike da učestvujem.
Veliki napredak na znakovnom jeziku
Bio sam starešina oko godinu dana kada je 1973. gluvi brat Majkl Igers predložio da neke sastanke održavamo na znakovnom jeziku. Podružnica je to odobrila, pa smo jedan starešina i ja organizovali da se sastanci na znakovnom održavaju jednom mesečno u Deptfordu, u jugoistočnom delu Londona.
Bio je to sjajan potez! Gluvi Svedoci iz Londona i drugih delova jugoistočne Engleske došli su na taj prvi sastanak. Konačno su gluvi objavitelji i zainteresovane osobe dobili pouku na svom jeziku. Posle sastanka smo razgovarali i uživali u osveženju. To je bila i odlična prilika da porazgovaram s nekom gluvom braćom i sestrama da bih ih ohrabrio.
S vremenom su sastanci na znakovnom jeziku počeli da se održavaju i u drugim gradovima, kao što su Birmingem i Šefild. Na te sastanke je dolazilo i dosta čujućih objavitelja koji su želeli da nauče znakovni jezik. Mnogi od njih su doprineli tome da se propovedanje na znakovnom proširi i na druge delove Engleske.
Divna životna saputnica
Godine 1974, upoznao sam prelepu sestru Stelu Barker, koja je bila specijalni pionir u jednoj skupštini blizu Betela. Zavoleli smo se i 1976. se venčali. Posle toga smo zajedno bili specijalni pioniri u skupštini u Hakniju, u severnom delu Londona. Tamo mi se Stela pridružila na znakovnom. Kada razmislim o našim počecima, mogu reći da je to što smo bili zajedno pioniri bio odličan temelj za naš brak.
Ubrzo posle toga, Stela i ja smo postali betelski saradnici. Imali smo pune ruke posla! Uz sve to, bio sam zamenik pokrajinskog nadglednika, instruktor na seminarima za naimenovanu braću, a kasnije sam učestvovao u organizovanju prevođenja na znakovni jezik na regionalnim kongresima. Ponekad smo bili baš umorni, ali uživali smo u svemu tome (Matej 11:28-30).
Godine 1979. rodio nam se Sajmon, a 1982. i Mark. Bili smo srećni, ali to je podrazumevalo nove odgovornosti. Kako smo uspeli da izbalansiramo sve to? Stela i ja smo rešili da kad god treba da putujem zbog nekih teokratskih zaduženja, obavezno povedem i njih sa sobom i da usput nađemo vremena za razonodu. Hteli smo da naša deca vide da služenje Jehovi donosi mnogo radosti. Zahvaljujući tome, ne samo što su naučili znakovni jezik već su i postali pioniri. A onda, oko 40 godina nakon što je naše tele počelo s „betelskom službom“, to su uradili i Sajmon i Mark. Bili smo presrećni zbog njih!
Pomaganje gluvima
Sve do 1990-ih u Velikoj Britaniji niko od gluve braće nije služio kao starešina, mada su neki bili sluge pomoćnici. Zbog toga su starešine koje nisu znale znakovni jezik morale da procene da li je neko od te braće „sposoban da poučava“ i služi kao starešina (1. Timoteju 3:2). Jedan od gluvih slugu pomoćnika, brat Bernard Ostin, pripadao je skupštini na engleskom jeziku. Svi su ga mnogo poštovali jer se svim srcem brinuo o braći. Mnogo sam se obradovao kada sam saznao da je naimenovan za starešinu! Zapravo, on je bio prvi gluvi starešina u Velikoj Britaniji.
Još jedan značajan događaj nastupio je 1996. Tada je podružnica odobrila osnivanje prve skupštine na znakovnom jeziku u Velikoj Britaniji. Nalazila se u Ilingu, u zapadnom delu Londona. Posle toga je usledio daljnji napredak.
Sastanci i veći skupovi sve razumljiviji za gluve
Tokom 1980-ih i 1990-ih, sarađivao sam od kuće sa Službenim odeljenjem u Betelu. Odgovarao sam na pitanja u vezi sa skupštinama i službom na znakovnom jeziku. Ponekad su braća pisala podružnici i pitala kako bi mogla da pomognu gluvima da razumeju govore na skupštinskim i pokrajinskim sastancima, kao i na kongresima. U to vreme nije bilo organizovano da se program prevodi na znakovni jezik. Nisu postojale ni publikacije za gluve. Zato sam često morao da podstičem braću – kako čujuću, tako i gluvu – da budu strpljivi i čekaju da Jehova nešto preduzme.
Strpljenje se isplatilo! Ubrzo je podružnica organizovala prevođenje programa na znakovni jezik na skupštinskim i pokrajinskim sastancima. Gluvi su smešteni u prve redove da bi bolje videli ne samo prevodioca već i govornika. Tako su gluva braća i sestre osetili da ih Jehova voli i da su cenjeni članovi njegove duhovne porodice.
Prvi jednodnevni pokrajinski sastanak na znakovnom jeziku održan je 1. aprila 1995, u Kongresnoj dvorani u Dadliju, u unutrašnjosti Engleske. Pomagao sam bratu Dejvidu Meriju, nekadašnjem pokrajinskom nadgledniku, u organizovanju tog skupa. Neki gluvi Svedoci su prevalili na stotine kilometara da bi prisustvovali programu. Neki su došli čak iz Škotske na severu, a drugi iz Kornvola na jugozapadu. Još uvek se sećam uzbuđenja koje je vladalo kada se više od hiljadu njih okupilo na tom značajnom sastanku.
Braća iz podružnice su 2001. godine zamolila brata Merija i mene da za narednu godinu organizujemo regionalni kongres na britanskom znakovnom jeziku. Bilo je tu puno posla. Ali Jehova je blagoslovio trud brojnih dobrovoljaca i sve je prošlo u najboljem redu. Bio je to nezaboravan kongres. Od tada sam duži niz godina nadgledao pripremu kongresa i većih skupova na znakovnom jeziku, sve dok se Jehova nije pobrinuo da mlađa braća preuzmu tu odgovornost.
Video-materijal za gluve
Bili smo presrećni kada je 1998. Jehovina organizacija objavila prvu od mnogih publikacija na britanskom znakovnom jeziku – brošuru Šta Bog zahteva od nas? na video-kaseti. Pomoću nje smo proučavali Bibliju s mnogima.
Pesme su se na britanskom znakovnom jeziku prvi put „pevale“ na kongresu 2002. Gluva braća i sestre su mogli da „pevaju“ prateći onoga ko im je pokazivao znakove i tako uhvate ritam pesama. Dirnulo me je što se jedan gluvi starešina rasplakao od radosti jer je prvi put „pevao“ na ovaj način.
Regionalni kongres 2002. ostao je upamćen po još nečemu. Skupština na znakovnom jeziku u Londonu bila je pozvana da snimi dramu. Ali nismo bili sigurni kako da to uradimo. Nismo imali nikakvog iskustva. Jehova nam je i ovog puta pritekao u pomoć. Pomogao nam je da nađemo braću koja su se razumela u snimanje i montažu. Rezultati su bili izvanredni! Osim toga, radeći na tom projektu stekli smo dragoceno iskustvo. To mi je mnogo značilo jer mi je od 2003. do 2008. bilo povereno da nadgledam snimanje drama u Betelu za naredne kongrese na britanskom znakovnom jeziku.
Steli i meni je bilo izuzetno drago što smo imali priliku da radimo u Betelu s našim sinovima. Ali posao je bio baš težak. Nakon nekoliko nedelja proba i snimanja, glumci i ostali članovi ekipe bili su fizički i mentalno iscrpljeni. Ipak, to je bilo vredno svakog truda. Srce nam je bilo puno što smo uspeli da oživimo biblijske događaje za našu gluvu braću i sestre. Mnogi od njih su bili dirnuti do suza kada su pogledali dramu.
Jehova je nastavio da nam daje obilje duhovnih darova. Tako je 2015. počela da izlazi Stražarska kula – izdanje za proučavanje u video-formatu. Zatim je 2019. u istom formatu objavljeno Jevanđelje po Mateju. Sada na znakovnom jeziku imamo kompletan grčki deo Svetog pisma, a uveliko se radi i na hebrejskom delu. Gluva braća i sestre su neizmerno zahvalni Jehovi za sve te darove!
Mi Jehovini svedoci smo duhovna porodica u kojoj vlada nepristrasna ljubav kakvu ima naš nebeski Otac Jehova (Dela apostolska 10:34, 35). Moja porodica i ja se divimo tome koliko se u našoj organizaciji ulaže vremena, energije i sredstava u pomaganje svim ljudima, uključujući i gluve i slepe. a
Sav taj trud je i te kako urodio plodom jer sada u Velikoj Britaniji postoji nekoliko skupština na znakovnom jeziku. Osećam veliku radost i zadovoljstvo što sam mogao da posmatram napredak na tom polju još od njegovih „skromnih početaka“ (Zaharija 4:10). Naravno, sva zasluga pripada Jehovi. On vodi svoju organizaciju. On daje svojim slugama ono što im je potrebno da bi objavljivali dobru vest svim ljudima. Povrh svega, on čini da seme istine o Kraljevstvu raste u srcu dobrih ljudi.
a Videti članak „Kako se koriste vaši prilozi – Tačkice koje menjaju život“.