Rođena sam 1934. u Peskari, gradu na istoku Italije na obali Jadranskog mora. Imam tri starije sestre. Otac nam je dao imena po abecednom redu, tako da je moja najstarija sestra dobila ime na „a“, a ja na „d“.

 Mog oca su oduvek zanimale duhovne stvari. U julu 1943. upoznao je čoveka po imenu Liberato Riči koji je proučavao s Jehovinim svedocima. On mu je pričao o Bibliji i dao mu jednu Stražarsku kulu. Otac je ubrzo nakon toga počeo revno da priča drugima o onome što je učio. Majka je takođe prihvatila istinu. Iako nije bila pismena, i ona je razgovarala s drugima o onome što je učila i čak je citirala biblijske stihove koje je naučila napamet.

 U našem domu je uvek bilo veoma živo. Tu su se održavali sastanci i, iako smo imali samo dve spavaće sobe, kod nas su često noćili putujući nadglednici i pioniri.

 Moje dve najstarije sestre nije zanimala Biblija i s vremenom su se udale i otišle od kuće. Ali moja sestra Česira i ja smo volele da slušamo dok otac čita Bibliju. Uživale smo i u ohrabrujućim govorima braće koja su posećivala našu malu grupu.

 Često sam išla u službu sa ocem i drugim objaviteljima. Ali toliko sam bila stidljiva da sam tek nakon nekoliko meseci skupila hrabrost da i ja nešto kažem. Moja ljubav prema Jehovi je s vremenom rasla i krstila sam se u julu 1950. Jedan brat je održao govor za krštenje u našem domu, a onda smo otišli do mora gde sam se krstila. Sledeće godine, na naše područje je stigao jedan bračni par specijalnih pionira i često sam sarađivala s njima u službi. Što sam više propovedala, sve mi je bilo lakše i stvarno sam zavolela službu.

 Naš prvi pokrajinski nadglednik je bio Pjero Gati. a On me je podstakao da upišem pionirsku službu i da se preselim na područje gde postoji veća potreba za objaviteljima Kraljevstva. Nikada ranije nisam razmišljala o tome jer je u našem kraju običaj da ženska deca odu od kuće tek kad se udaju. Tako sam u martu 1952. počela s pionirskom službom, ali sam i dalje živela s roditeljima. Tada nisam mogla ni da zamislim koliko će ta odluka promeniti moj život.

 Bila je još jedna mlada sestra, po imenu Ana, koja je takođe htela da počne s pionirskom službom. Zato je došla da živi kod nas da bismo zajedno propovedale. Nas dve smo 1954. postale specijalni pioniri i poslate smo u Peruđu, grad udaljen oko 250 kilometara, u kom nije bilo Svedoka.

 To je zaista bila prava avantura! Imala sam samo 20 godina i do tada sam iz svog mesta odlazila jedino na kongrese, i to uvek s roditeljima. Sada sam imala osećaj da idem na drugi kraj sveta! Mom ocu nije baš bilo svejedno što ćemo nas dve živeti tamo same, tako da je došao da nam pomogne da pronađemo smeštaj. Iznajmile smo jednu sobu koja je služila i kao Dvorana Kraljevstva. Međutim, neko vreme smo samo nas dve bile na sastancima. Ali služba propovedanja u Peruđi i okolnim selima bila je jako lepa i uskoro su neki počeli da proučavaju Bibliju. Oko godinu dana kasnije, u Peruđu se doselio jedan brat i od tada je on vodio sastanke. Do 1957, kada smo otišle iz Peruđe, tu je već postojala jedna mala skupština.

 Kasnije smo se preselile u Terni, gradić u centralnoj Italiji. Radovale smo se što ćemo tamo propovedati jer smo znale da u tom mestu ima dosta ljudi koji se zanimaju za Bibliju. Ali nije sve baš išlo tako glatko. Iako je fašistički režim zvanično okončan 1943, neki predstavnici vlasti su i dalje pokušavali da spreče Jehovine svedoke da propovedaju i zahtevali su da posedujemo dozvolu da bismo mogli da idemo od vrata do vrata.

 U to vreme je bilo uobičajeno da policija prati Jehovine svedoke. Ponekad smo uspeli da im pobegnemo tako što smo se stopili sa masom. Ali to nije uvek bilo moguće, tako da sam dva puta bila uhapšena. Prvi put je bilo kad sam bila u službi s pokrajinskim nadglednikom. Policija nas je uhapsila i odvela u stanicu. Tamo su nas novčano kaznili jer nismo imali dozvolu za propovedanje. Međutim, mi smo odbili da platimo kaznu zato što nismo prekršili nikakav zakon. Srce mi je toliko jako lupalo da sam mislila da će mi iskočiti iz grudi. Bila sam tako zahvalna Jehovi što nisam bila sama. Setila sam se reči iz Isaije 41:13: „Ne boj se. Ja ću ti pomoći“, i to mi je dalo snagu. Pustili su nas, i kad je slučaj stigao do suda, sudija ga je odbacio. Posle šest meseci sam opet uhapšena. Tad sam bila sama, ali sve se dobro završilo i pustili su me.

 U posebno lepom sećanju mi je ostao kongres održan 1954. u Napulju, u južnoj Italiji. Prijavila sam se da učestvujem u čišćenju kongresnog objekta i radila sam blizu bine. tada sam zapazila jednog mladog zgodnog brata po imenu Antonio Kapareli, koji je služio kao pionir u Libiji. Njegova porodica se preselila tamo krajem 1930-ih.

 Antonio je bio vrlo energičan i hrabar. Motorom je odlazio duboko u pustinju u Libiji da bi tamo propovedao Italijanima. Nas dvoje smo se povremeno dopisivali. A onda se početkom 1959. vratio u Italiju. Nekoliko meseci je služio u Betelu u Rimu, a zatim je poslat kao specijalni pionir u Viterbo, grad u centralnoj Italiji. Pošto smo bili bliži jedno drugom, mogli smo da se bolje upoznamo. Venčali smo se 29. septembra 1959. i nastavili da zajedno služimo u Viterbu.

 Trebalo je da pronađemo mesto gde ćemo živeti i održavati sastanke. Na kraju smo iznajmili jednu prostoriju u suterenu koja je više ličila na neku prodavnicu sa malim kupatilom pozadi. Stavili smo u jedan ćošak krevet i ispred njega zavesu, i to nam je bila spavaća soba. Ostatak prostorije smo nekim danima koristili kao dnevnu sobu, a drugim danima kao Dvoranu Kraljevstva. Nije to bilo najbolje rešenje i ja tu nikad ne bih živela sama, ali sve mi je bilo lakše jer smo Antonio i ja bili zajedno.

 Antonio je 1961. naimenovan za pokrajinskog nadglednika. Međutim, najpre je morao da pohađa školu za skupštinske sluge, to jest nadglednike. To je značilo da ću mesec dana morati da budem sama. Iskreno da kažem, sažaljevala sam sebe, naročito uveče kad sam bila sama u našoj maloj sobi. Pa ipak, bilo mi je drago što Antonio može više da služi Jehovi. Takođe sam gledala da ispunim vreme, tako da mi je brže prošlo.

 U to vreme smo dosta putovali. Naša pokrajina je obuhvatala područje od Veneta na severu Italije do Sicilije na jugu. U početku nismo imali auto, pa smo koristili javni prevoz. Jednom prilikom smo autobusom putovali do zabačenog područja na Siciliji i to vrlo lošim putem. Na stanici su nas dočekala braća u radnom odelu koja su sa sobom povela magarca da nosi naš prtljag. Antonio je na sebi imao odelo i kravatu, a ja sam nosila svečanu haljinu za sastanak. Mogu samo da zamislim kako smo smešno izgledali meštanima dok smo tako obučeni hodali s tom braćom pored magarca koji je nosio naše kofere i pisaću mašinu.

 Braća su bila veoma velikodušna i sve su delili sa nama, iako nisu imali mnogo. Ponekad smo bili smešteni u kući bez kupatila ili tekuće vode. Jednom smo odseli u sobi koja nije bila korišćena više godina. Ja sam te noći tako nemirno spavala da je na kraju Antonio morao da me probudi. Kad smo pogledali ispod čaršava, videli smo užasan prizor – dušek je bio pun buba! Pošto je to bilo usred noći, mogli smo samo da što više njih stresemo sa dušeka i da nekako preguramo do jutra.

 Pa ipak, ništa od toga mi nije toliko teško padalo kao moja stidljivost. Kad bismo prvi put posetili neku skupštinu, nije mi bilo lako da sklapam nova prijateljstva. Ali mnogo sam se trudila jer sam stvarno želela da pomažem sestrama i da ih hrabrim. Uz Jehovinu pomoć, do kraja sedmice sam uspela da se opustim i da se zbližim s drugima. Velika je čast što smo mogli da sarađujemo s tom velikodušnom braćom i sestrama i da vidimo koliko vole Jehovu i koliko su mu verni.

 Nakon što smo nekoliko godina služili u pokrajinskoj i oblasnoj službi b, 1977. smo pozvani u Betel u Rimu da pomognemo oko organizovanja međunarodnog kongresa „Pobedonosna vera“ koji je bio održan 1978. godine. Posle samo nekoliko meseci rekli su nam da ostanemo u Betelu, a Antonio je ubrzo naimenovan da služi u Odboru podružnice.

 Betel je za mene bio nešto novo i zbog moje stidljivosti nije mi baš bilo lako da se odmah naviknem. Ali uz Jehovinu pomoć i pomoć drugih u Betelu, vrlo brzo sam počela da se osećam kao kod kuće.

 U godinama koje su usledile suočili smo se s jednom teškom situacijom. Antonio je 1984. imao operaciju na srcu, a oko deset godina kasnije pojavili su se i drugi zdravstveni problemi. Onda smo 1999. saznali da ima maligni tumor. Oduvek je bio pun energije, ali ovu užasnu bolest nije uspeo da pobedi. Bila sam potpuno slomljena dok sam gledala kako polako gubi snagu. Često sam se molila Jehovi da me ojača i da mi pomogne da budem podrška svom dragom mužu. Takođe, kad mi je bilo naročito teško, čitala sam psalme i to mi je ulivalo mir. Antonio je preminuo 18. marta 1999. Bili smo u braku skoro 40 godina.

 Neverovatno je kako čovek može biti usamljen, iako je okružen ljudima. Ruku na srce braća i sestre iz Betela, kao i oni koje smo upoznali dok smo putovali, stvarno mi pružaju mnogo ljubavi i teše me. Ali to ne može da popuni prazninu koju osećam. Ne mogu rečima opisati koliko mi je teško kad se uveče vratim u praznu betelsku sobu. Molitva i proučavanje mi puno pomažu, a i vreme čini svoje. Sada se čak rado prisećam svega onoga što smo Antonio i ja doživeli. Uverena sam da je on u Jehovinom sećanju i da ću ga ponovo videti kad uskrsne.

 U Betelu sam obavljala različite poslove, a trenutno radim u krojačnici. Drago mi je što mogu da radim nešto za svoju veliku betelsku porodicu. Takođe se trudim da što više vremena posvetim službi propovedanja. Naravno, ne mogu da uradim isto koliko sam mogla u prošlosti, ali zaista uživam dok propovedam. To je nešto što sam zavolela još kao devojčica. Zato podstičem mlade da budu pioniri jer znam koliko će im to obogatiti život.

 Kada se osvrnem na skoro 70 godina punovremene službe, vidim da je Jehova uvek bio uz mene i pomagao mi. I dalje sam stidljiva i zato znam da ništa od toga ne bih mogla da postignem svojom snagom. Mnogo sam putovala, puno toga videla i doživela i upoznala mnoge zanimljive ljude. Bez ikakve sumnje mogu da kažem da sam izabrala najbolji životni put.