Rekli smo svešteniku da bismo mogli povrediti vozača, ali on nam je odgovorio: „Ubijte ga! Uzmite moju odoru i posle obrišite krv sa svojih ruku.“ Iako sam bio ponosan na to što pripadam Grčkoj pravoslavnoj crkvi, te reči mržnje su me navele da kasnije istupim iz nje. Kad iz ovog ugla razmišljam o tom događaju, mislim da mi je baš on pomogao da upoznam istinu o Jehovi.

 U lučkom gradu Tripoliju u kom sam odrastao bilo je mnogo ljudi različitog porekla i veroispovesti koji su govorili raznim jezicima. Svaka porodica je bila ponosna na svoje poreklo, a ni moja nije bila izuzetak. Moja starija braća i ja pridružili smo se grupi Borci za veru a koja se protivila Jehovinim svedocima. Nismo poznavali nijednog Svedoka, ali sveštenik nam je rekao da su oni banda koja se protivi Grčkoj pravoslavnoj crkvi i da se njihov vođa zove Jehova. On nam je uvek iznova govorio da napadnemo Jehovine svedoke kad god ih vidimo.

 Nisam znao da su trojica moje braće upoznala neke Jehovine svedoke. Ali nisu bili nasilni prema njima, već su počeli da proučavaju Bibliju s njima da bi im dokazali da nisu u pravu. Jedne večeri sam došao kući i zatekao gomilu Svedoka u našoj dnevnoj sobi kako razgovaraju sa članovima moje porodice i nekim komšijama o Bibliji. Bio sam ljut! Kako su moja braća mogla da iznevere našu pravoslavnu veru? Hteo sam da izađem napolje, a onda mi je jedan od tih Svedoka, koji je bio ugledni zubar u našem kraju, rekao da sednem i saslušam. Naš porodični prijatelj je baš tada čitao Psalam 83:18, i to iz moje Biblije. Tada sam shvatio da nas je sveštenik lagao. Jehova nije vođa bande već jedini pravi Bog.

 Nakon toga sam poželeo da više saznam o Jehovi. Pridružio sam se svojoj braći koja su proučavala Bibliju s bratom Mišelom Abudom. Jednog dana je jedan prijatelj koji je bio na kursu postavio pitanje koje me je oduvek zanimalo – ko je stvorio Boga? Brat Abud je to objasnio jednostavnim primerom. Pokazao je na mačku koja se izležavala na kauču i rekao da mačke ne razumeju sve što ljudi govore i o čemu razmišljaju. Slično tome, ni mi ljudi ne možemo razumeti mnoge stvari o Bogu. To poređenje mi je pomoglo da shvatim da neke stvari o Jehovi jednostavno ne mogu da razumem. Ubrzo nakon toga sam predao svoj život Jehovi i krstio se. Bilo je to 1946, kada sam imao 15 godina.

 Godine 1948. počeo sam da radim za svog brata Hanu koji je držao fotografsku radnju. Njegova radnja je bila pored farbare koju je držao brat Nadžib Salem b. Nadžib je revno propovedao do samog kraja svog života, a umro je kada je imao 100 godina. Kada sam išao s njim u službu po selima, video sam koliko je hrabar, i to čak i kad su mu se drugi protivili. Takođe, izgledalo mi je kao da može da započne razgovor o Bibliji s bilo kim, bez obzira na to kojoj religiji pripada. Njegov primer je duboko uticao na mene.

 Jednog dana je u našu radnju došla sestra Meri Šaja koja je poreklom iz Libana, a tada je živela u Sjedinjenim Državama. Iako je kao majka imala puno obaveza, bila je revan pionir. Razgovor s njom bio je prekretnica u mom životu. Više od dva sata je pričala doživljaje iz službe. Pre nego što je otišla, pogledala me je i pitala: „Milto, zašto ti nisi pionir? Nisi u braku i nemaš tako puno obaveza.“ Pokušao sam da se opravdam i rekao sam da ipak moram da zaradim za život. Ona me je pitala: „Koliko dugo već razgovaramo od jutros?“ „Oko dva sata“, odgovorio sam joj. Na to je rekla: „Nisam primetila da si baš mnogo radio za to vreme. Ako svakog dana otprilike isto toliko vremena provedeš u službi, možeš biti pionir. Probaj barem godinu dana, pa odluči da li ćeš nastaviti.“

 Muškarci u mojoj kulturi nisu tako spremni da prihvate savet od žena. Ali meni je njen predlog zvučao razumno i tako sam dva meseca kasnije, u januaru 1952, započeo s pionirskom službom. Nekih 18 meseci kasnije, pozvan sam u 22. razred škole Galad.

 Po završetku školovanja, poslat sam na Bliski istok. Nekih godinu dana kasnije, oženio sam se sa Doris Vud, misionarkom vesele naravi iz Engleske, koja je takođe služila na Bliskom istoku.

 Ubrzo nakon venčanja, Doris i ja smo poslati u Alepo, u Siriji. Pošto su naše aktivnosti u toj zemlji bile zabranjene, većinu novih biblijskih kurseva smo započeli tako što bi nas neko uputio na zainteresovane osobe.

 Jednog dana smo došli da posetimo jednu ženu koja je volela da s nama razgovara o Bibliji. Bila je jako uplašena i rekla nam je: „Budite oprezni! Policajci su do malopre bili ovde i raspitivali su se gde živite.“ Shvatili smo da nas tajna policija prati i da zna kod koga sve odlazimo da bismo proučavali Bibliju. Nazvali smo braću koja su nadgledala naše aktivnosti na Bliskom istoku i oni su nas savetovali da što pre napustimo zemlju. Bilo nam je žao što ostavljamo te ljude s kojima smo proučavali, ali razumeli smo da nas Jehova na taj način štiti.

 Od 1955. služili smo u Bagdadu. Iako smo tamo mogli da propovedamo svim ljudima, bili smo oprezni. Prvenstveno smo propovedali onima koji su se izjašnjavali kao hrišćani.

 Trudili smo se i da započnemo prijateljski razgovor sa muslimanima na pijaci ili na ulici. Doris bi obično rekla nešto što bi privuklo pažnju ljudima. Na primer, ponekad bi rekla: „Moj otac je imao običaj da kaže da ćemo svi položiti račun svom Stvoritelju“ (Rimljanima 14:12). Zatim bi dodala: „Te reči su mi mnogo puta pomogle u životu. Šta vi mislite o tome?“

 U Bagdadu smo služili skoro tri godine i pomagali smo braći da nauče da oprezno propovedaju. U misionarskom domu smo održavali sastanke na arapskom jeziku. Stvarno je bilo lepo videti kako se ljudi asirskog porekla, koji su se uglavnom izjašnjavali kao hrišćani, interesuju za istinu. Kada su na našim sastancima videli ljubav i jedinstvo koje vlada među nama, shvatili su da smo pravi Isusovi učenici (Jovan 13:35).

 Jedan od onih koji je odmah prihvatio poruku mira koju smo propovedali bio je Nikola Aziz, fin i ponizan porodični čovek jermensko-asirskog porekla. On i njegova supruga Helen su brzo prihvatili biblijsko učenje da su Jehova i njegov sin Isus dve različite osobe (1. Korinćanima 8:5, 6). Nikada neću zaboraviti dan kada su se Nikola i još 20 njih krstili u Eufratu.

 Neko vreme nakon državnog udara, koji je vodio do smrti iračkog kralja Fejsela II 14. jula 1958, deportovani smo u Iran. Tamo smo oprezno propovedali strancima u narednih šest meseci.

 Kratko pre nego što smo otišli iz Teherana, glavnog grada Irana, priveden sam u policijsku stanicu, gde su me ispitivali. Shvatio sam da nas je policija sve vreme držala na oku. Nakon ispitivanja sam se čuo sa Doris i rekao sam joj da nas policija posmatra. Složili smo se da nije bezbedno da se vratim kući, niti da se vidimo dok ne napustimo zemlju.

 Doris je otišla na neko bezbednije mesto i ostala tamo sve dok nije došlo vreme da se nađemo na aerodromu. Ali kako će stići na aerodrom, a da je niko ne primeti? Molila se Jehovi u vezi s tim.

 Odjednom je počelo da pljušti kao iz kabla. Zato su se svi sklonili sa ulica, pa i policajci. Tako je Doris slobodno mogla da se kreće. Ona kaže: „Taj pljusak sigurno nije bio slučajan!“

 Kada smo otišli iz Irana, nastavili smo da propovedamo ljudima raznih nacionalnosti i veroispovesti na jednom drugom području. Do 1961. smo bili u pokrajinskoj službi i posećivali smo braću i sestre širom Bliskog istoka.

 Dok smo služili na Bliskom istoku, videli smo kako Jehova putem svog duha ujedinjuje ljude. Još uvek se sećam živih diskusija koje sam vodio sa dvojicom Palestinaca, Edijem i Nikolom, sa kojima sam proučavao Bibliju. Voleli su da dolaze na sastanke, ali ubrzo su prestali da proučavaju zbog snažnih političkih uverenja. Molio sam Jehovu da otvori njihovo srce da prihvate istinu. Kada su razumeli da će Jehova rešiti probleme svih ljudi, a ne samo Palestinaca, nastavili su da proučavaju (Isaija 2:4). Uspeli su da pobede nacionalni ponos i krstili su se. Nikola je kasnije služio kao pokrajinski nadglednik.

 Dok smo putovali iz zemlje u zemlju, Doris i ja smo se divili braći jer su verno služili Jehovi uprkos teškim okolnostima. Pošto smo znali kroz šta sve prolaze, želeo sam da im svaka moja poseta bude izvor utehe (Rimljanima 1:11, 12). Zato sam se trudio da se nikad ne postavim kao da sam bolji od njih (1. Korinćanima 9:22). Mnogo sam uživao u tome da hrabrim tu dragu braću.

 Divno je bilo posmatrati kako oni s kojima smo proučavali predaju svoj život Jehovi i verno mu služe. Neki od njih su se zbog građanskih nemira preselili u inostranstvo sa svojim porodicama. Njihova pomoć je mnogo značila objaviteljima sa arapskog područja u Australiji, Kanadi, Evropi i Sjedinjenim Državama. U poslednjih nekoliko godina, neka njihova deca su odlučila da se vrate na Bliski istok da bi služila na području gde je potrebno više hrabrih objavitelja. Doris i ja smo tako srećni što smo okruženi tom braćom i sestrama koji su nam poput dece i unučadi.

 Celog života vidimo da Jehova brine o nama i vodi nas. Mnogo sam mu zahvalan što mi je pomogao da se oslobodim predrasuda i nacionalnog ponosa koje sam imao kao mladić. Od hrabre braće koja nisu imala predrasude naučio sam kako da biblijsku istinu prenosim ljudima različitog porekla. Dok smo Doris i ja putovali po raznim zemljama, često smo se suočavali s poteškoćama i bili smo u velikoj neizvesnosti, ali baš to nam je pomoglo da naučimo da se u svemu oslanjamo na Jehovu, a ne na sebe (Psalam 16:8).

 Kad se osvrnem na decenije služenja Jehovi, shvatam da je moj nebeski Otac mnogo toga učinio za mene. U potpunosti se slažem sa onim što moja draga supruga često kaže: „Ništa nas ne sme sprečiti da budemo potpuno odani Jehovi, čak ni pretnja smrću!“ Zahvalni smo Jehovi što smo toliko godina mogli da širimo poruku mira na Bliskom istoku (Psalam 46:8, 9). Ne bojimo se toga šta će doneti sutrašnji dan jer znamo da će Jehova i dalje voditi i čuvati one koji se oslanjaju na njega (Isaija 26:3).