U mnogim zemljama, troškovi života su sve veći i ljudima je sve teže da sastave kraj sa krajem. Takvi problemi ne zaobilaze ni Jehovine svedoke. Ali oni nisu preterano zabrinuti zato što se uzdaju u Jehovino obećanje da nikada neće napustiti svoje sluge (Jevrejima 13:5). Jehova se uvek iznova držao svog obećanja. To mogu da potvrde i naša braća na Filipinima, gde i dan-danas mnogi žive u siromaštvu. Međutim, tokom 70-ih i 80-ih godina prošlog veka bilo je još teže, jer je tu zemlju pogodila ozbiljna ekonomska kriza.

 „Ponekad sam plakala jer nismo imali dovoljno hrane“, kaže sestra po imenu Viki a. „Bilo je dana kad nismo imali ništa osim pirinča, soli i vode.“ Brat po imenu Florensio nije mogao da nađe posao. On se priseća: „Imao sam samo tri košulje i tri para pantalona, i njih sam naizmenično nosio na sve sastanke i kongrese.“ Kako im je Jehova pomagao u tom periodu? Šta im je pomoglo da ostanu duhovno jaki i kako nam njihov primer može pomoći u današnjim nesigurnim vremenima?

 Svedoci na Filipinima su bili uvereni da će se Jehova brinuti za njihove potrebe u tom teškom periodu (Jevrejima 13:6). On je to i činio, često na neočekivane načine. Na primer, sestra po imenu Sesil se priseća: „Nakon što smo skuvali poslednju šolju pirinča za doručak za nas četvoro, nije nam ostalo ništa od hrane. Zato smo se molili Jehovi da nam da ono što nam je potrebno za taj dan. Dok smo još doručkovali, jedan brat je došao do nas i doneo nam pet kilograma pirinča. Toliko smo bili zahvalni i srećni da smo zaplakali. Jehova je na ovaj i mnoge druge načine pokazao da je uz nas i da brine o nama.“

 Osim toga, Božje sluge su primenjivale praktične savete iz Biblije (Poslovice 2:6, 7). Na primer, Arselita koja se tada tek krstila i nije bila u braku, teško je sastavljala kraj sa krajem. Zato je izlila srce Jehovi, a zatim razmišljala o rečima iz Poslovica 10:4, gde piše: „Lenje ruke osiromašuju čoveka, a vredne ga obogaćuju.“ Te reči su je podstakle da zasadi baštu. „Jehova je stvarno nagradio moj trud“, kaže ona. „Imala sam dovoljno i za hranu, a i da pokrijem troškove prevoza.“

 Braća nisu imala novca da kupe zemljište i grade Dvorane Kraljevstva, ali to ih nije sprečilo da budu poslušni biblijskoj zapovesti da se sastaju i međusobno hrabre (Jevrejima 10:24, 25). Samo su se prilagodili okolnostima. Na primer, sestra po imenu Debora kaže: „Nas šestoro se sastajalo u jednoj kolibici, koju smo napravile moja saradnica u pionirskoj službi i ja. Od lišća mangrove palme smo napravile krov, od lišća kokosove palme zidove, a od stabala palmi klupe za sedenje.“

 U većini slučajeva braća su se sastajala u privatnim domovima. „Naša mala kuća je bila napravljena od trave i bambusa“, priseća se sestra po imenu Virdžinija. „Morali smo da pomeramo nameštaj svake subote da bismo napravili mesta za sastanak koji se održavao nedeljom.“ U jednoj drugoj kući krov je prokišnjavao. Brat po imenu Noel kaže: „Kada je padala kiša, stavljali smo kofe tamo gde je prokišnjavalo. Ali toliko nam je značilo što smo sa našom braćom i sestrama da nismo ni primećivali probleme.“

 Braća nisu imala mnogo u materijalnom pogledu, ali to nije umanjilo njihovu revnost za službu. Lindina koja živi na ostrvu Negros kaže: „Naša porodica je bila velika i samo je otac radio, tako da nismo uvek imali dovoljno novca za prevoz. Zbog toga smo često peške išli na područje. Ali bilo nam je zabavno jer nas je uvek bilo mnogo u grupi. Osim toga, znali smo da je Jehova zadovoljan onim što radimo.“

 Jedan od najvećih problema je bilo kako stići do udaljenih planinskih područja, gde je trebalo propovedati. U nekim krajevima nije bilo javnog prevoza ili nije dobro funkcionisao. Ester sa ostrva Luzon priča: „U našoj grupi za propovedanje bilo je od šest do dvanaest osoba i kretali smo vrlo rano ujutru, jer je trebalo da prepešačimo više kilometara. Celi dan bismo proveli u službi. Nosili smo kuvane obroke, a pauzu za ručak pravili u hladovini drveća. Neki nisu imali šta da ponesu, ali su ipak došli. Mi smo im rekli: ’Ne brinite, ima dovoljno za sve.‘“

 Jehova je bogato nagradio samopožrtvovanost braće i sestara. Na primer, 1970. je na Filipinima bilo 54 789 objavitelja. Do 1989. taj broj se skoro udvostručio, tako da ih je bilo 102 487. Najveći broj objavitelja 2023. bio je 253 876.

 Uprkos ekonomskim problemima, Svedoci su bili srećni i zaokupljeni službom Jehovi. „Siromaštvo nije umanjilo našu ljubav prema Jehovi“, rekao je brat po imenu Antonio. Sestra Fe Abad kaže: „Kad su mene i mog muža zadesili finansijski problemi, držali smo se Jehove i trudili se da živimo jednostavno. To nam je donelo mnogo radosti, a i naša deca su naučila da se oslanjaju na Jehovu.“

 „Siromaštvo nije prepreka za služenje Jehovi“, kaže Lusila koja živi na ostrvu Samar. Ona još dodaje: „Možemo biti i srećni i pozitivni kada nam je Bog na prvom mestu u životu. Meni je posebnu radost pričinjavalo to što sam mogla da posmatram neke s kojima sam proučavala Bibliju kako se sve više zbližavaju s Jehovom i kasnije mi se čak pridružuju u pionirskoj službi.“

 Znamo da sve nas u budućnosti čekaju još teža vremena. Zato je dobro da razmislimo o onome što je rekao jedan starešina po imenu Rudolf: „Tokom ekonomske krize 70-ih i 80-ih, osetio sam Jehovinu ruku u svom životu. Iako nisam imao mnogo novca, nisam osećao da mi nešto nedostaje. Jehova se stvarno dobro brinuo o meni. Nimalo ne sumnjam da je ovo najbolji način života, a jedva čekam vreme kada ćemo u raju imati ’pravi život‘“ (1. Timoteju 6:19).