Većina pravih vernika danas može proveriti da li se njihova verovanja zasnivaju na biblijskim učenjima. Ali to nije bilo moguće početkom 16. veka. Zašto? Zato što većina ljudi nije imala Bibliju na svom jeziku. Zbog toga su samo neki članovi crkve mogli da uporede crkvena učenja sa onim što zaista piše u Bibliji. Ni sveštenstvo nije bilo od neke velike pomoći. „Crkva u Švajcarskoj je bila korumpirana“, kaže se u jednoj knjizi o istoriji crkve. „Sveštenstvo je bilo neuko, sujeverno i nemoralno“ (History of the Christian Church).

 U takvom okruženju, Ulrih Cvingli je počeo da traga za istinom iz Biblije. Šta je pronašao? Kako je ono što je saznao delio s drugima? I šta mi možemo naučiti iz njegovog života i onoga u šta je verovao?

 Kada je imao oko 20 godina, Cvingli je odlučio da postane katolički sveštenik. U to vreme se od svih koji su želeli da postanu sveštenici očekivalo da studiraju filozofiju, crkvene tradicije i spise crkvenih otaca, ali ne i samu Bibliju.

 Kako je Cvingli započeo svoju potragu za biblijskom istinom? Dok je bio na univerzitetu u Bazelu, u Švajcarskoj, išao je na predavanja Tomasa Vitenbaha, koji je osuđivao Crkvu zbog prodaje indulgencija. a Prema jednom biografu, Cvingli je od Vitenbaha „saznao da je Hrist svojom smrću otkupio naše grehe“ (1. Petrova 3:18). Kada je razumeo da nam gresi mogu biti oprošteni jedino na osnovu Isusove otkupne žrtve, odbacio je crkveno učenje da verske vođe mogu opraštati grehe u zamenu za novac (Dela apostolska 8:20). Pa ipak, Cvingli je nastavio sa svojim studijama i postao katolički sveštenik kada je imao 22 godine.

 U svojim dvadesetim, Cvingli je učio grčki kako bi razumeo izvorni jezik na kom je pisan takozvani Novi zavet. Takođe je čitajući Erazmova dela saznao da je Isus jedini posrednik između Boga i ljudi, baš kao što i Biblija kaže (1. Timoteju 2:5). Zato je počeo da sumnja u katoličko učenje da se Bogu može pristupiti preko svetaca.

 Cvingli je počeo još ozbiljnije da traga za istinom kada je imao oko 30 godina. U međuvremenu je postao i vojni sveštenik, u ratovima koji su se širom Evrope vodili za prevlast nad Italijom. U bici kod Marinjana 1515, video je kako je na hiljade katolika stradalo od ruku drugih katolika. Nekoliko godina kasnije, Cvingli je prepisao i čak napamet naučio veći deo grčkog dela Svetog pisma. Do 1519. je već živeo u Cirihu, političkom centru Švajcarske. S vremenom je postao uveren da Crkva treba da odbaci sva učenja koja nemaju potvrdu u Svetom pismu. Ali kako će i druge uveriti u to?

 Cvingli je verovao da će ljudi odbaciti religiozne laži kada budu čuli biblijsku istinu. Zato, kada je postao sveštenik u čuvenoj ciriškoj crkvi Grosminster, osmislio je smeo plan: Neće više čitati iz lekcionara b na latinskom, koji su sveštenici vekovima koristili, već će propovedati jevanđelje direktno iz Biblije – poglavlje po poglavlje, od početka do kraja. Neće se pozivati na učenja crkvenih otaca, već će pustiti da Sveto pismo objasni samo sebe tako što će teže delove objasniti onim koji su lakše razumljivi (2. Timoteju 3:16).

 Cvingli je u svojim propovedima isticao praktičnu vrednost Biblije. Govorio je o njenim moralnim merilima i iznosio je dokaze protiv obožavanja Isusove majke Marije, upućivanja molitvi svecima, prodaje indulgencija i nemoralnog ponašanja sveštenstva. Kako su ljudi reagovali? Nakon njegove prve propovedi, neki su rekli: „Takvu propoved još niko nije izneo.“ Jedan istoričar je o katolicima koji su slušali Cvinglijevu propoved rekao: „Oni koji su prestali da dolaze u crkvu jer su bili zgroženi glupošću sveštenika i njihovim skandaloznim ponašanjem, sada su se vratili.“

 Sveštenstvo je 1522. pomoću ciriških političara pokušalo da suzbije sve što se kosilo sa crkvenim doktrinama. Zbog toga je Cvingli bio optužen za jeres. Budući da nije želeo da se odrekne svojih verovanja, napustio je položaj katoličkog sveštenika.

 Cvingli više nije bio sveštenik, ali je i dalje javno zastupao svoja gledišta. Bio je popularan među narodom zbog svojih propovedi i tako je stekao uticaj u političkim krugovima Ciriha. To je iskoristio u nameri da pokrene verske reforme u Cirihu. Na primer, 1523. je uverio vlasti da zabrane sva verska učenja koja se ne mogu dokazati Svetim pismom. Naredne godine ih je ubedio da zakonom zabrane idolopoklonstvo. Gradski čelnici su u saradnji s nekim lokalnim sveštenicima i uz podršku naroda sproveli masovno uništavanje oltara, idola, kipova i relikvija. „Ako se izuzmu pustošenja crkava u doba Vikinga, Zapadna crkva nikada nije doživela tako ciljano uništavanje“, kaže se u knjizi Zwingli—God’s Armed Prophet. Do 1525, Cvingli je ubedio vlasti da se crkveni objekti pretvore u bolnice i da dozvole monasima i opaticama da stupaju u brak. Takođe je predložio da misa bude zamenjena jednom jednostavnom ceremonijom koja se zasniva na obrascu iz Biblije (1. Korinćanima 11:23-25). Istoričari kažu da je Cvingli ujedinio uticajne ljude iz crkve i političkih krugova i položio temelj za Reformaciju i protestantsku veru.

 Cvinglijev najznačajniji poduhvat je prevođenje Biblije. Tokom 1520-ih je predvodio grupu izučavalaca koji su imali jednostavan pristup. Čitali bi stih iz originalnog hebrejskog i grčkog teksta i iz priznatih prevoda, uključujući i grčku Septuagintu i latinsku Vulgatu. Onda bi razgovarali o značenju tog stiha i zapisali bi do kojih su zaključaka došli. Tako je 1531. objavljen celokupan prevod poznat kao Ciriška Biblija.

 Iako je Cvingli bio vernik, nije tolerisao drugačije razmišljanje i bio je surov. Na primer, 1525. je učestvovao u suđenju anabaptistima, koji se nisu slagali s njegovim gledištem da treba krštavati decu. Kada su kasnije sudovi izricali smrtnu kaznu svakome ko je i dalje bio protiv krštavanja dece, on se nije suprotstavljao tako teškoj presudi. Osim toga, podsticao je političke vođe da reforme sprovode pomoću vojne sile. Međutim, nekoliko švajcarskih katoličkih kantona je uspelo da se odupre njegovim reformama. To je dovelo do građanskog rata. Cvingli je sa ciriškim vojnicima otišao na bojno polje, gde je poginuo kada je imao 47 godina.

 Iako nije toliko poznat kao uticajni protestantski reformatori Martin Luter i Žan Kalvin, Ulrih Cvingli je ostavio trag u istoriji. Mnogo radikalnije se odvojio od rimokatolicizma nego Luter. Zahvaljujući njegovim zalaganjima, ljudi su kasnije lakše prihvatili Kalvinove ideje. Zbog toga je nazvan trećim čovekom Reformacije.

 Cvingli je iza sebe ostavio mešovito nasleđe. Da bi širio svoja verovanja, duboko se upleo u politiku i učestvovao je u ratovima. Time nije tesno sledio Isusa Hrista, koji se nije mešao u politiku već je govorio učenicima da vole svoje neprijatelje, a ne da ih ubijaju (Matej 5:43, 44; Jovan 6:14, 15).

 Pa ipak, Cvingli je ostao upamćen po marljivom proučavanju Biblije i po tome što je delio s ljudima ono što je saznao. Razumeo je mnoga biblijska učenja i pomagao je drugima da ih prihvate.