U Taksidu je jutro, petnaest minuta do sedam. Nebo je vedro, a tanak sloj leda prekriva malo jezero pored trospratne zgrade u koju pristižu mladi muškarci i žene. Nose radna odela i čizme i dolaze iz obližnjih hotela i stanova, kao i drugih delova države Njujork – Patersona, Volkila, pa i Bruklina, koji je udaljen oko 80 kilometara.

Većina ih je iz mnogo udaljenijih mesta, to jest iz raznih delova Sjedinjenih Država i drugih zemalja. Ovde su došli kao dobrovoljci – neki na nedelju dana, neki na šest sedmica, a neki i na duže. Sami su platili troškove puta i ne rade za platu. Pa ipak, oni su srećni što su tu.

Danas ovde radi oko 120 dobrovoljaca, premda će se njihov broj povećati u narednim mesecima. Oni pristižu u trpezariju i sedaju za stolove koji imaju po deset mesta. Mnogi se poslužuju kafom, a iz kuhinje dopire miris pržene slanine. Tačno u sedam sati na TV ekranima mogu pratiti osmatranje biblijskog citata. Nakon petnaest minuta, konobari iznose doručak. Osim slanine, služe se hleb, jaja i ovsena kaša. Hrane ima u izobilju.

Na kraju doručka upućuje se molitva i onda je vreme za posao. Oni koji rade građevinske poslove veselo ćaskaju dok oblače fluorescentne prsluke i stavljaju šlemove, zaštitne naočare i teške opasače za alat.

Njihov zadatak je da preurede objekte nekadašnje fabrike papira u Taksidu. Tu će biti smešteni radnici, kao i sve što je neophodno za gradnju glavnog sedišta Jehovinih svedoka u gradiću Vorvik, koje se nalazi nekoliko kilometara dalje. Zato se u postojećim zgradama fabrike prave stanovi i kancelarije, kao i radionice i skladišta. U utorak, 12. marta 2013, odeljenje za urbanizam u Taksidu izdalo je privremenu građevinsku dozvolu.

Šta očekuje dobrovoljce kada stignu? „Kada se prijavite“, kaže Vilijam iz Nju Džersija, „braća na recepciji vam objasne osnovne stvari – gde je vaša soba, gde se šta nalazi, za šta se koji ključ koristi. Svi su spremni da pomognu. Kad stignete u Taksido, nakon doručka upoznate poslovođu, koji vam objasni šta ćete raditi.“

Kakav je osećaj služiti ovde? Jahajra i njen suprug su došli iz Portorika i pomažu oko postavljanja montažne građe i zidova. „Ustajemo oko pola pet“, kaže ona. „Nakon što pospremimo sobu, brzo popijemo šolju kafe i krenemo na autobus koji nas vozi do gradilišta. Iako smo na kraju dana umorni, ne prestajemo da se smejemo. Svi smo tako veseli.“

Imanje u Vorviku je okruženo šumom. Zak i njegova supruga Bet su iz Minesote i pomažu oko pripremnih radova na gradilištu u Vorviku. Na pitanje zašto su došli, Bet je rekla: „Smatramo da ne postoji ništa bolje od služenja Jehovi. Zato želimo da svoje sposobnosti koristimo da bismo mu služili.“