Rođen sam u San Huan Čankalaitu, malom gradu u državi Čijapas, u Meksiku. Moja porodica pripada Čolima, indijanskom narodu iz plemena Maja. Bio sam peto od dvanaestoro dece u našoj porodici. Kao deca smo proučavali Bibliju s Jehovinim svedocima. Nažalost, tada nisam primenjivao ono što sam učio iz Biblije.

 Već sa 13 godina sam se drogirao i krao. U to vreme sam otišao od kuće i živeo po raznim mestima. Sa 16 godina sam počeo da radim na jednoj plantaži marihuane. Tu sam bio već oko godinu dana kada su nas jedne noći, dok smo brodom prevozili veliki tovar marihuane, napali naoružani pripadnici suparničkog narko-kartela. Kad su otvorili vatru na nas, zaronio sam u reku i isplivao dalje nizvodno i tako izvukao živu glavu. Posle toga sam pobegao u Sjedinjene Države.

 U Sjedinjenim Državama sam nastavio da prodajem drogu, što mi je stvorilo još veće probleme. Sa 19 godina sam zbog pljačke i pokušaja ubistva završio u zatvoru. Tamo sam se pridružio jednoj bandi i počinio još neka nasilna dela. Zbog toga su me prebacili u zatvor s visokim stepenom obezbeđenja u Luisburgu, u Pensilvaniji.

 U tom zatvoru sam postao još gori. Po tetovažama se znalo kojoj bandi pripadam tako da sam se u zatvoru lako priključio „svojima“. Postao sam još nasilniji i stalno sam se tukao. Jednom prilikom sam učestvovao u tuči bandi u zatvorskom dvorištu. Žestoko smo se tukli bejzbol palicama i tegovima. Čuvari su morali da bace suzavac kako bi nas razdvojili i prekinuli tuču. Uprava zatvora me je nakon toga smestila u posebno odeljenje za opasne zatvorenike. Imao sam naprasitu narav i vulgarno sam se izražavao. Nije mi bio problem da nekoga prebijem. Zapravo, uživao sam u tome. Nisam osećao ni trunku kajanja.

 Pošto sam veći deo dana provodio u ćeliji počeo sam da čitam Bibliju kako bih prekratio vreme. Kasnije sam od čuvara dobio knjigu Ti možeš zauvek da živiš u raju na Zemlji. a Dok sam je čitao, setio sam se mnogih stvari koje sam još kao dete učio proučavajući Bibliju sa Svedocima. Tada sam shvatio koliko sam nisko pao. Razmišljao sam i o svojoj porodici. S obzirom da su dve moje sestre postale Jehovini svedoci, kroz glavu mi je prošla misao: „One će živeti večno.“ A onda sam pomislio: „A zašto ne bih i ja?“ Tada sam čvrsto rešio da se promenim.

 Međutim, znao sam da će mi trebati pomoć. Najpre sam se molio Jehovi Bogu i preklinjao ga da mi pomogne. Zatim sam pisao podružnici Jehovinih svedoka u Sjedinjenim Državama i zatražio da proučavam Bibliju. Podružnica se postarala da neko iz obližnje skupštine stupi u kontakt sa mnom. U to vreme nije mogao da me posećuje niko osim članova porodice, tako da mi je jedan Svedok iz te skupštine slao ohrabrujuća pisma i biblijsku literaturu, zbog čega sam još više želeo da se promenim.

 Odluka da napustim bandu kojoj sam pripadao mnogo godina bila je veliki korak napred. Vođa bande je bio u istoj zatvorskoj jedinici, tako da sam mu tokom jedne šetnje prišao i rekao da želim da postanem Jehovin svedok. Na moje iznenađenje, rekao mi je: „Ako si to ozbiljno rešio, onda u redu. Ne mogu da se borim s Bogom. Ali ako je sve ovo samo da bi izašao iz bande, znaš šta te čeka.“

 Tokom naredne dve godine čuvari su počeli da primećuju da sam se promenio. Zbog toga su bili mnogo uviđavniji prema meni. Na primer, nisu mi stavljali lisice kada su me vodili na kupanje. Jedan od njih mi je čak prišao i podstakao me da nastavim da se menjam. Zapravo, u poslednjoj godini odsluženja kazne prebačen sam u izdvojeni deo s minimalnim obezbeđenjem u blizini glavnog zatvora. Godine 2004, nakon deset godina provedenih iza rešetaka, pušten sam i zatvorskim autobusom deportovan u Meksiko.

 Čim sam stigao u Meksiko, potražio sam Dvoranu Kraljevstva Jehovinih svedoka. Na prvi sastanak sam došao u zatvorskom odelu jer je to bila jedina pristojna odeća koju sam imao. Uprkos tome, Svedoci su me srdačno dočekali. Kada sam video koliko su ljubazni, shvatio sam da sam među pravim hrišćanima (Jovan 13:35). Skupštinske starešine su se tom prilikom pobrinule da konačno imam pravi biblijski kurs. Godinu dana kasnije, 3. septembra 2005, krstio sam se kao Jehovin svedok.

 Od januara 2007. svakog meseca provodim 70 sati poučavajući druge Bibliji. Godine 2011, završio sam biblijsku Školu za neoženjenu braću (sada se zove Škola za objavitelje Kraljevstva). Ta škola mi je mnogo pomogla da uspešno obavljam svoja zaduženja u skupštini.

 Godine 2013, oženio sam se sa Pilar. Ona kroz šalu kaže da mi ne veruje šta sam sve nekada radio. Nikada se nisam vratio pređašnjem načinu života. I moja supruga i ja smatramo da sam živi dokaz da Biblija zaista može promeniti čoveka (Rimljanima 12:2).

 Uveren sam da se Isusove reči iz Luke 19:10 odnose na mene. On tu kaže da je „došao da traži i da spase ono što je izgubljeno“. Više se ne osećam izgubljeno, niti povređujem ljude oko sebe. Zahvaljujući Bibliji pronašao sam pravu svrhu života, imam dobre odnose s drugima i što je najvažnije, dobar odnos sa svojim Tvorcem, Jehovom.