Tokom službene 2021. godine, širom sveta Škole za pionire su zbog pandemije koronavirusa po prvi put održane putem video-veze. Oni koji su bili pozvani da pohađaju ovu školu veoma su zahvalni na tom duhovnom daru i zato su učinili sve što mogu kako bi prisustvovali nastavi. Sledeća iskustva nam pokazuju kako je nekim pionirima Jehova pomogao da uprkos raznim problemima prisustvuju ovoj školi.

Sestra Mijeko Jošinari iz Japana, služi kao stalni pionir već 30 godina. (Videti sliku na početku članka.) Iako joj nije lako da koristi elektronske uređaje i ima problema sa vidom, bila je rešena da uprkos svemu tome prisustvuje ovoj školi. Ona kaže: „Dok sam se pripremala za školu, komentare sam zapisivala krupnim slovima kako bih mogla da ih lakše pročitam. Jehova me je putem ove škole ohrabrio i ojačao.“

Sestra Anita Karijuki, koja živi u gradu Tika u blizini Najrobija u Keniji, ima svoj kozmetički salon i tako se izdržava u pionirskoj službi. Da bi mogla da prisustvuje Školi za pionire, morala je da zatvori salon na nedelju dana. Anita je u početku malo brinula, ali se ipak u potpunosti oslonila na Jehovu da će joj pomoći. Ona kaže: „Usrdno sam se molila Jehovi, prepustila stvari u njegove ruke i jednostavno nastavila sa svojom službom.“ Tokom vikenda pre početka škole, uspela je da zaradi dovoljno novca da pokrije većinu troškova. Iako joj je nedostajalo još oko 25 evra, odlučila je da ipak prisustvuje školi. U sredu nakon nastave, jedna mušterija ju je pozvala da joj isplati svoj dug. Aniti je trebalo tačno toliko da bi mogla da pokrije troškove!

Sestra Loren Madrigales živi u mestu Joro u Hondurasu. Kada su uragani Eta i Jota pogodili područje u kom živi, njena kuća je bila poplavljena a sloj mulja koji se nataložio bio je oko jedan metar visine. Ona i njena porodica su izgubili skoro sve što su imali i morali su da se privremeno presele. To je bilo baš u vreme kada je Loren dobila poziv za Školu za pionire. Ona se jako radovala što je bila pozvana ali se u isto vreme i brinula da neće uspeti da raščiste kuću pre početka škole. Ona kaže: „Rano ujutru bismo počeli sa raščišćavanjem, a završili bismo kasno u noć. To je trajalo danima. Bila sam veoma iscrpljena i nisam imala snage da se još pripremam i za školu. Zato sam javila braći da ne mogu da prisustvujem.“ Molila se Jehovi i rekla mu je koliko ju je ova situacija rastužila. Na njeno iznenađenje, nekoliko dana pre početka škole braća iz Odbora za humanitarnu pomoć došla su kako bi joj pomogli oko raščišćavanja. Tako je imala vremena da se pripremi za školu i da je prati iz svog doma.

Brat Spenser Staš i njegova supruga Aleksandra služe kao stalni pioniri u Klivlendu, u državi Ohajo, u Sjedinjenim Državama. Pre početka škole Spenserov otac Robert, koji je udovac, bio je smešten u bolnicu. Spenser i njegova supruga nisu bili sigurni da li će moći da prisustvuju školi. Ali Robert ih je podstakao da nikako ne odustaju. Nažalost, samo dva dana pre početka škole, Robert je preminuo. Iako su bili veoma tužni zbog toga, Spenser i Aleksandra su propustili samo prvi dan škole. Usrdne molitve su im pomogle da istraju. Spenser kaže da su osećali mir jer su učinili ono što je i njegov otac želeo. On dodaje: „Jedva čekamo da ga vidimo i da mu kažemo da smo uspeli da pohađamo školu i da mu prenesemo ono što smo naučili. Podrška koju smo imali od ostalih učenika i naših instruktora bilo je upravo ono što nam treba.“

Brat Jung Dae Sik iz Južne Koreje, već deset godina živi u staračkom domu. Nakon moždanog udara je ostao delimično paralizovan i zato je vezan za invalidska kolica. Već nekoliko puta je pokušavao da pohađa školu za pionire ali zbog svoje bolesti je uspeo da izdrži samo jedan dan. Bio je presrećan kada je dobio poziv da pohađa školu putem video-veze. On kaže: „Bio sam toliko zahvalan za ovakvu vrstu nastave da sam se rasplakao. Da škola nije bila ovako organizovana, ne bih mogao da prisustvujem nastavi. Bio sam toliko srećan što mogu da učestvujem.“

Brat Edi El Bajeh i njegova supruga Šeriz žive u Novom Južnom Velsu u Australiji. Šeriz kaže: „Imala sam osećaj kao da službu obavljam rutinski, da tapkam u mestu. Nisam znala kako da se ponovo pokrenem.“ Zato je ova škola bila upravo ono što joj je trebalo. „Uvidela sam da i u ograničenim okolnostima postoje mnoga područja na kojima mogu da proširim svoju službu.“

Edi objašnjava kako je škola uticala na njega: „Ovo je bilo kao da me je sam Svevišnji zagrlio, nežno potapšao po ramenu i rekao mi: ’Samo napred! Ja sam uz tebe, volim te i brinem o tebi.‘ “

Ove godine će se održati još Škola za pionire putem video-veze. Koliko nas samo hrabri kada vidimo da Jehova i dalje poučava svoj narod uprkos onome što se dešava u svetu. To nas podseća na ono što je Jov rekao: „Gle, Bog postupa uzvišeno u svojoj sili. Ima li učitelja poput njega?“ (Jov 36:22).

U foto-galeriji prikazani su instruktori i učenici iz drugih zemalja koji su takođe pohađali Školu za pionire putem video-veze.