Jednog jutra u 5 sati, brata Femija Durodolu i njegovu suprugu Janu probudio je telefonski poziv. Bio je to starešina iz njihove skupštine. Jana priča: „Rekao nam je: ’Nemojte paničiti, ali brzo se spremite. Ruska vojska stiže u Kijev.‘ Osetila sam grč u čitavom telu.“

Femi, koji je rodom iz Nigerije, i Jana, koja je Ukrajinka, nedavno su se venčali. Tog jutra popili su poslednju šoljicu kafe u svojoj kući i pročitali dnevni citat za taj dan. On je glasio ovako: „Ako sačuvate mir i pouzdanje, to će biti vaša snaga“ (Isaija 30:15). Femi se usrdno pomolio Jehovi. Zatim su uzeli samo rančeve sa neophodnim stvarima, a sve drugo ostavili, i krenuli u Holandiju kako bi tamo potražili utočište.

Slično su doživela i mnoga braća i sestre koji su odlučili da napuste Ukrajinu nakon što je Rusija napala ovu zemlju 24. februara 2022. U Ukrajini ima oko 130 000 Jehovinih svedoka. Do sada je više od 36 000 njih odlučilo da napusti svoj dom, a više od 16 000 njih je izbeglo u druge zemlje. Mnogi su ostavili svoju kuću, posao i skupštinu. Zbog ratnog stanja, muškarci iz Ukrajine između 18 i 60 godina ne smeju da napuste zemlju. Međutim, oni koji imaju državljanstvo neke druge zemlje to mogu.

Noseći sa sobom samo ono što im je najneophodnije, oni koji su pobegli ukrcali su se u vozove i autobuse kako bi krenuli na naporno putovanje ka nekom bezbednijem mestu. Često nisu ni znali koje im je krajnje odredište. Oslanjajući se na Jehovu da će im dati snagu, napustili su gradove razorene ratom u koje se možda više nikada neće vratiti.

„Sve smo ostavili. Poneli smo samo najneophodnije“, kaže Jana. „Ova situacija nas je podsetila na to da ništa nije toliko važno kao prijateljstvo s Jehovom.“

Sirene za vazdušnu opasnost i eksplozije bombi odjekivale su u blizini kuće sestre Lilije Antonjuk u Kijevu. Putevi su bili zakrčeni spaljenim automobilima i krhotinama srušenih zgrada i mostova.

Lilija i njena sedamnaestogodišnja ćerka Oleksandra odlučile su da odu odatle. Nekoliko dana su putovale prenatrpanim vozom za Poljsku. Nije bilo mesta za sedenje i morale su da budu na nogama po nekoliko sati, a imale su i jako malo hrane. Laknulo im je kad su stigle u Pšemisl u Poljskoj.

„Kada smo videli braću sa natpisima na kojima je stajalo JW.ORG, znale smo da će sve biti u redu“, kaže Lilija. Braća su ih zatim odvela u Dvoranu Kraljevstva gde su mogle da se zgreju, da nešto pojedu i da se odmore, a ubrzo im je pronađen i smeštaj.

„Osetile smo da Jehova brine o nama i to je ojačalo našu veru“, kaže Lilija, koja je sada u Nemačkoj. „Mnogo sam zahvalna Jehovi za njegovu ljubav i za braću i sestre koji su nam pomogli u ovim teškim vremenima.“

Sestra Anastasija Kovaljova opisala je kako je izgledao vazdušni napad na grad Zaporožje. Videla je bleskove i čula je eksplozije iz svog stana. Bombardovanje koje nije prestajalo bilo je traumatično iskustvo za njenog bratanca od sedam godina i bratanicu od tri godine, zbog čega su odlučili da odu. „Nismo mogli da ponesemo mnogo toga sa sobom i zato nismo imali dovoljno odeće, a falile su nam i druge stvari“, priča Anastasija. „Ali braća su se pobrinula za sve. Imali smo sve što nam je potrebno, pa i mnogo više od toga.“ Anastasija i njena snaha Anja sa decom stigli su u Nemačku preko Poljske.

Sestra Anastasija Ščukina i njena majka, sestra Olga Lisenko, sakrivale su se u hladnom podrumu svoje kuće svaki put kad bi se oglasile sirene za vazdušnu opasnost. Njih dve su služile kao pioniri u gradiću Brajlivu, u Vinickoj oblasti, gde je bila veća potreba za objaviteljima dobre vesti. Isprva nisu želele da odu, ali situacija je bila sve teža i teža. Zato su ipak odlučile da krenu i ponele su samo ono što im je stvarno bilo neophodno. Putovale su vozom dva dana i jedva da su oka sklopile. Olgi, koja ima 58 godina i slabog je zdravlja, to putovanje nije nimalo lako palo. Kada su stigle u Žešov u Poljskoj u dva sata ujutru, braća i sestre su ih dočekali. „Iako smo stigle u gluvo doba noći, braća su nas čekala“, kaže Anastasija. „Neizmerno smo zahvalne Jehovi i braći i sestrama.“

U gradu Sumiju, brat Andžej Hiba, koji ima poljsko državljanstvo, i njegova supruga Elizabet iz Velike Britanije sakrivali su se u podrumu jednog brata zajedno s još petoro njih. Spolja su se čuli borbeni avioni, kao i pucnjava i eksplozija bombi. Braća su se za to vreme hrabrila gledajući video Jehova, u tebe se uzdam. Ulivalo im je snagu razmišljanje o tome kako je Jehova pomogao svom narodu u vreme kralja Jezekije, kada su Asirci pretili da će napasti Jerusalim.

„Braća su nam slala mnoge utešne misli iz Biblije, na primer podstakli su nas da pročitamo 27. psalam“, kaže Andžej, koji je sada u Poljskoj sa svojom suprugom.

Uvereni smo da će Jehova biti uz našu braću koja su izgubila sve u materijalnom pogledu, dok s pouzdanjem gledaju u budućnost, kada više neće biti rata (Filipljanima 3:8).