Brat Aleksandar Ursu, koji je tada imao 78 godina, izašao je ispred kuće da dočeka svog sina Viktora. Bilo je to uveče, 15. novembra 2018. u Džankoju, na Krimu. Iznenadio se kada je neko uperio svetla u njega. Oprezno je krenuo napred, a onda je čuo kako je neko uzviknuo: „Stani! Policija!“

Aleksandar je prvo pomislio da se neka braća šale s njim, ali brzo je shvatio da to nije šala. Maskirani policajac mu je zavrnuo ruke na leđa, što ga je prilično zabolelo. Drugi ga je udario pesnicom u lice. Šestorica naoružanih pripadnika Federalne službe bezbednosti pretresli su Aleksandra i Viktora pre nego što su počeli sa pretresom kuće.

Aleksandrova supruga Nina bila je u kuhinji kada je policija upala u kuću. Jedan od policajaca joj je oteo mobilni telefon iz ruku i pitao je šta gleda. Satima su pretraživali kuću, ali nisu našli literaturu koju su ruske vlasti proglasile ekstremističkom.

Tom prilikom naš brat Aleksandar nije završio iza rešetaka. Ali i on kao i svi drugi Jehovini svedoci u Rusiji i na Krimu svakog dana žive sa mišlju da im policija svakog časa može upasti u kuću i uhapsiti ih. Nije lako živeti u takvoj atmosferi, ali Aleksandar kaže da mu mnogo znači razmišljanje o bogatom duhovnom nasleđu, kao i o iskustvima koja je stekao dok je podnosio progonstvo za vreme sovjetske vlasti.

Šestog jula 1949, kada je Aleksandar imao devet godina, sovjetski vojnici su u gluvo doba noći upali u njihovu porodičnu kuću i sve isprevrtali. Pobacali su im stvari na pod i rekli im da počnu da se pakuju. Aleksandar kaže: „Iskoristivši momenat kad je vojnici nisu posmatrali, moja majka je među stvarima sakrila biblijsku literaturu, uključujući i knjigu Harfa Božja.“ Vojnici su celu porodicu odveli na železničku stanicu.

Uzdignute glave, Aleksandar i članovi njegove porodice, zajedno sa drugim Jehovinim svedocima u tom vozu, pevali su teokratske pesme na putu za Sibir, koji će postati njihov novi dom. Oni su bili među hiljadama braće i sestara koji su u periodu od 1949. do 1951. deportovani u Sibir.

Tokom 1950-ih godina u Sibiru, braća su se tajno sastajala na farmama da bi održavala sastanke. Neke porodice su pešačile i po 20 kilometara da bi došle na sastanak.

Brat Aleksandar ima bogato duhovno nasleđe. Njegov pradeda po ocu Makar, deda Maksim, dedin brat Vladimir, kao i otac Pjotr, verno su služili Jehovi.

Aleksandrov otac je 1944. osuđen na deset godina zatvora zato što je odbio da služi vojsku. Posle tri godine vratio se kući jer je zbog preloma kičme ostao paralizovan. Aleksandar se seća kako mu je otac pričao biblijske priče o Davidu, Golijatu i Davidovom prijatelju Jonatanu.

„Vladimir, rođeni brat mog dede“, priseća se Aleksandar, „redovno je slušao našu radio-stanicu WBBR i dobijao biblijsku literaturu. U to vreme je bilo zabranjeno imati radio, tako da je on napravio jedan bunker u kome su on i druge zainteresovane osobe bezbedno mogli slušati našu radio-stanicu.“

Tokom 1940-ih jedna „zainteresovana osoba“ je odala lokaciju tog bunkera. Aleksandrov deda i njegov brat bili su uhapšeni i poslati u zatvor u Hotin na zapadu Ukrajine, oko 80 kilometara od njihovog rodnog sela.

„Moja baka je peške išla da ih poseti. Govorila nam je da im vera uliva snagu i da su dobro raspoloženi iako je mogla videti da trpe batine.“ Nažalost, obojica su umrli u zatvoru.

„Šta se s njima desilo, kako su se ponašali prema njima, kako su umrli i gde su sahranjeni, ni dan-danas ne znamo“, kaže Aleksandar. „Ali teši nas saznanje da su do kraja života ostali verni Jehovi.“

Dobar primer njegovih najbližih, kao i njegovo lično iskustvo u Sibiru, pripremili su ga za ono što se sada dešava. On kaže: „Navikao sam se na pretrese još od detinjstva. Jehova se tada brinuo o nama i siguran sam da će i dalje to činiti.“

On još kaže: „Ono što mi je između ostalog sve ovo vreme mnogo značilo jeste svakodnevno čitanje Biblije i duboko razmišljanje o onome što sam čitao, redovno posećivanje sastanaka i druženje sa braćom i sestrama.“

Snagu mu ulivaju i iskustva druge braće koja podnose progonstvo. On kaže: „Čitam šta su neka naša braća rekla na sudu u svojim završnim rečima. Oni hrabro svedoče i time ispunjavaju Isusove proročanske reči: ’Zbog mene će vas voditi pred namesnike i kraljeve, pa ćete svedočiti njima i ljudima iz drugih naroda‘ “ (Matej 10:18).

Naša braća i sestre istrajavaju pa čak i duhovno napreduju pod progonstvom zahvaljujući podršci koju im pruža naš brižni Bog Jehova. Oni su živi dokaz istinitosti onoga što je David pod nadahnućem svetog duha napisao: „Radovaće se svi kojima si ti [Jehova] utočište, doveka će radosno klicati“ (Psalam 5:11).