Vesti na našem sajtu o našoj braći i sestrama koji podnose progonstvo svima nama pomažu da istrajemo. Njihove priče nam pomažu da ih upoznamo, a njihova iskustva i misli nas jačaju, ujedinjuju i uveravaju da uprkos svemu nisu izgubili radost. Sledeća iskustva pokazuju kako ti članci koriste našoj braći širom sveta.

Mnogima od nas život se prilično promenio zbog pandemije koronavirusa. Takve promene u emocionalnom pogledu uzimaju svoj danak. Tako je bilo i sa bratom Migelom Silvom i njegovom suprugom Monikom (slika gore), koji služe kao specijalni pioniri u Portugalu. Međutim, mnogo ih je ohrabrio izveštaj o bratu Konstantinu Baženovu. On je želeo da čita Bibliju ali u zatvoru je nije mogao dobiti. Ipak se nije prepustio malodušnosti. Zapisao je sve stihove koje je znao napamet i tako je napravio svoju „Bibliju“. Migel i Monika su iz toga naučili nešto veoma važno. Migel kaže: „Ne treba da previše razmišljamo o onome što zbog pandemije ne možemo raditi, već treba da se usredsredimo na ono što od kuće možemo učiniti i da pokušamo da to cenimo.“

Osim toga, Migel i Monika su odlučili da svakog dana više čitaju Bibliju i razmišljaju o onome što su pročitali. „Sigurni smo da će nam Jehova pomoći da se onda kada nam to bude trebalo setimo onoga što smo proučavali“, kaže Monika. „Iskustvo brata Baženova pomoglo nam je da na naš ’kućni pritvor‘ tokom ove pandemije gledamo kao na priliku da ohrabrimo druge, da pevamo teokratske pesme i da poboljšamo svoje molitve“, dodao je Migel.

Sestra Kristina Muhima Etonde, koja služi kao stalni pionir u Kamerunu, kaže da je godinama osećala strah kad je čitala o progonstvima. Kako je savladala taj strah? Ona kaže: „Vesti o našoj braći i sestrama koji podnose progonstvo pomogli su mi da potpuno promenim svoj način razmišljanja. Kad čitam o tome kakve stavove imaju i kako se konkretno mole Jehovi, kad vidim osmeh na njihovom licu i kad razmišljam kako su se unapred pripremali za progonstvo, bez obzira na to koliko godina imaju, imam želju da još bolje upoznam Jehovu. Moja ljubav prema njemu porasla je do te mere da sada bez straha mogu zamisliti da sam i ja progonjena. Vidim sebe kako se molim, razmišljam o Jehovi i kako sam srećna.“

Na našeg brata Julijana Nistora i njegovu suprugu Vanu iz Rumunije dubok utisak je ostavila vest u kojoj se vidi kako je brat Anatolij Tokarev branio svoju veru na sudu. On je bio smiren, pun poštovanja i čvrsto rešen da ostane veran Jehovi. Njegov primer je podstakao Julijana i Vanu da razmišljaju o tome kako bi oni branili svoju veru u nekoj sudnici. „Tokom porodičnog proučavanja, zamišljali smo da smo pred sudom i da treba da branimo svoju veru. Nije bilo lako taktično i s poštovanjem objasniti svoja verovanja kao što je to naš brat učinio“, kaže Vana. „Na kraju porodičnog proučavanja osećali smo da smo bliži našoj braći i sestrama. Shvatili smo i koliko je važno da se pripremimo da branimo svoju veru i da ne zaboravimo zašto smo ponosni što smo Jehovini svedoci.“

Sestra Ana Ravodžarsan sa Madagaskara kaže da ju je iskustvo brata Jovidona Bobojonova podstaklo da analizira kvalitet svojih molitvi. „Ponekad zbog mnogobrojnih svakodnevnih obaveza imam osećaj da moje molitve postaju mehaničke. Uhvatim sebe kako ponavljam iste rečenice jer nisam našla par minuta da razmislim o tome šta ću reći Jehovi.“ Dok je razmišljala o primeru brata Jovidona, pokušala je da zamisli sebe u toj situaciji. Pitala se da li bi se i ona molila za konkretne stvari za koje se on molio da se suočila sa istom kušnjom. „Iz ovoga sam naučila da treba da odvojim vreme da razmislim o tome šta ću reći Jehovi u molitvi. Veoma sam zahvalna na takvim iskustvima.“

Brat Ruben Katarino i njegova supruga Andrea, stalni pioniri u Portugalu, smatraju da su sada još bliži sa svojom braćom i sestrama. Ruben kaže: „I ranije smo znali da su naša braća u drugim zemljama progonjena, ali ih nismo poznavali. Sada znamo ko su, kako žive i s kakvim se problemima suočavaju. Upoznali smo ih zahvaljujući tim člancima. Možemo da se konkretno molimo za njih da istraju u svojim okolnostima. Osećamo da smo im bliži i da im naše molitve mogu još više koristiti.“

Nema sumnje da će se mnogi od nas složiti sa onim što je rekla sestra Sesilija Kardoso, koja služi kao stalni pionir u Portugalu: „Sada kada znam šta doživljavaju naša braća i sestre, lično proučavanje mi je još važnije. Što više budem proučavala Bibliju, više ću se uzdati u Jehovu i više ću ga voleti. On će mi pomoći da shvatim da je moj strah poput sićušnog zrna peska. Jasno mi je da će nas strah savladati samo ako prestanemo da se oslanjamo na Jehovu.“

Zaista smo zahvalni što se ovakvi primeri hrabrosti i vere naše braće i sestara objavljuju na sajtu jw.org. Oni nam pomažu da „puni hrabrosti možemo reći: ’Jehova je moj pomoćnik, neću se bojati‘ “ (Jevrejima 13:6).