Vrati se na sadržaj

7. MART 2017.
JUŽNA KOREJA

Nepravedno postupanje Južne Koreje prema Dong-hjuk Šinu

Nepravedno postupanje Južne Koreje prema Dong-hjuk Šinu

Vlada Južne Koreje zatvorila je na stotine onih koji ulažu prigovor savesti na vojnu službu. Kažnjavaju se i oni koji se nalaze na spisku rezervista, a takođe ulažu prigovor savesti.

Dong-hjuk Šin je još kao mladić znao da će jednog dana dobiti poziv za vojsku. Kada se to i dogodilo, javio se na dužnost i odslužio vojni rok 2005. Nakon toga, on je automatski uvršten u rezervni sastav vojske, što će značiti da će u narednih osam godina biti pozivan na vojne vežbe.

Ubrzo nakon izlaska iz vojske, gospodin Šin je počeo da proučava Bibliju. Ono što je saznao iz Biblije o miru duboko ga je dirnulo i navelo da uloži prigovor savesti na vojnu službu. Kada je u martu 2006. dobio poziv za vojnu vežbu, obavestio je vojne vlasti da ne može da prihvati poziv jer je u suprotnosti sa njegovom savešću.

Nema slobode za one koji se pozivaju na slobodu savesti

Južna Koreja ne priznaje pravo na ulaganje prigovora savesti na vojnu službu. Trenutno je više od 40 Jehovinih svedoka koji su uložili prigovor savesti dobilo pozive za vojnu vežbu.

Vojska je ignorisala prigovor koji je gospodin Šin uložio na služenje vojne vežbe kao rezervista i u toku 2006. kalendarske godine poslala mu je ukupno 30 poziva. U narednih sedam godina, gospodinu Šinu su i dalje stizali novi pozivi. On je od marta 2006. do decembra 2013. dobio ukupno 118 poziva za vojnu vežbu. * Budući da je gospodin Šin svaki put s poštovanjem odbio da se javi u komandu, bio je osuđen ukupno 49 puta, na sudu se pojavio 69 puta i isto toliko puta je uložio žalbu sudovima. Pored toga, dobio je ukupno 35 sudskih presuda.

„Nema druge opcije“

Sud nije sumnjao u iskrenost gospodina Šina kada je u pitanju njegova savest. U svojoj odluci od 7. oktobra 2014, Okružni sud u Ulanu naveo je sledeće: „Potpuno je jasno da [Dong-hjuk Šin], nakon što je postao Jehovin svedok, nije imao drugog izbora nego da prekrši zakon, budući da nije video drugi način da pomiri dve krajnosti, to jest vojnu obavezu i svoju savest i verska ubeđenja.“

Iako je okružni sud pokazao razumevanje za nezavidan položaj u kom se našao gospodin Šin, sudovi Južne Koreje moraju da se povinuju zakonu o vojnoj službi. Gospodin Šin je kažnjen sa više od 16 miliona vona (12 565 evra) i šest puta je osuđen na zatvorske kazne od najmanje šest meseci, a one su kasnije preinačene u uslovne kazne. U jednom slučaju, sud ga je osudio na 200 sati društveno-korisnog rada.

Gospodin Šin je rekao: „Bio sam očajan i veoma zabrinut. Delovalo je kao da ovoj kušnji nema kraja. I moja porodica je bila veoma zabrinuta zbog mojih čestih pojavljivanja pred sudom. Mislim da je tokom tih devet godina moja majka patila zajedno sa mnom i zabrinutost je doprinela pogoršanju njenog zdravstvenog stanja. Srce mi se cepalo na pomisao koliko je očajna zbog moje situacije. Imao sam i finansijske probleme. Zbog neprestanih poziva za vojnu vežbu, suđenja i izricanja kazni sedam puta sam promenio posao, budući da sam zbog obaveze da se odazovem na sudski poziv često bio odsutan s posla.“

Narušavanje prava zagarantovanih međunarodnim ugovorima

Gospodin Šin je sudovima u Južnoj Koreji uložio žalbe na sve presude, ali bez uspeha. Vrhovni sud je četiri puta odbacio njegove žalbe. Budući da je u Južnoj Koreji iskoristio sve postojeće pravne lekove, gospodin Šin je u junu 2016. uložio žalbu Savetu UN za ljudska prava. On je naveo da je Južna Koreja, zbog neprestanih poziva za vojnu vežbu, suđenja i izricanja kazni, prekršila svoju obavezu poštovanja Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima. U žalbi su bila navedena tri problema:

  • Situacije u kojima se oni koji ulažu prigovor savesti stalno pozivaju na vojnu vežbu a zatim iznova kažnjavaju u međunarodnom zakonu predstavljaju jasno kršenje prava na pravično suđenje.

  • Mnogobrojni pozivi za vojnu vežbu i krivično gonjenje potvrđuju očigledan cilj državnih vlasti da nametnu vojnu službu. Uznemiravajuća suđenja su zauzela glavno mesto u životu gospodina Šina. Omalovažavanje i tretiranje prigovora savesti kao krivično delo predstavljali su ponižavajuću kaznu.

  • Budući da je prigovor savesti na vojnu službu koji je gospodin Šin uložio čvrsto utemeljen na verskim ubeđenjima, gospodin Šin je podneo žalbu u kojoj je naveo da su narušena njegova prava na slobodu savesti i veroispovesti.

Očekivanje promena

Gospodin Šin veruje da će presuda biti doneta u njegovu korist jer je Savet UN za ljudska prava u nekoliko uzastopnih slučajeva presudio da Južna Koreja treba da poštuje pravo na prigovor savesti na vojnu službu. * Nada se odluci kojom će Savet pokazati da razume u kakvoj se bezizlaznoj situaciji nalaze vojni rezervisti. Gospodin Šin kaže: „Ne kajem se što sam se zauzeo za ono u šta verujem i što mi savest nalaže, ali sam protiv načina na koji se prema meni postupalo. Nadam se da će vlasti Južne Koreje priznati pravo svakog čoveka da odbije građansku dužnost koja se sukobi s njegovom savešću.“ Tome se nadaju i Jehovini svedoci u Južnoj Koreji i širom sveta.

^ odl. 7 Dong-hjuk Šin je dobio 30 poziva u 2006, 35 poziva u 2007, 15 poziva u 2008, 9 poziva u 2009, 17 poziva u 2010. i 12 poziva u 2011. Godine 2012. i 2013. gospodin Šin nije dobio poziv za vojnu vežbu jer poslednje dve godine u rezervnom sastavu ne uključuju vojne vežbe.

^ odl. 18 Savet UN za ljudska prava objavio je pet Gledišta koja pokazuju da je Južna Koreja prekršila član 18, „pravo na slobodu mišljenja, savesti i veroispovesti“: Jo-bum Jun i Mjung-đin Čoi protiv Južne Koreje, Odluka br. 1321-1322/2004, UN dok. CCPR/C/88/D/1321-1322/2004 (3. novembar 2006); Eu-min Đung i drugi protiv Južne Koreje, Odluka br. 1593-1603/2007, UN dok. CCPR/C/98/D/1593-1603/2007 (23. mart 2010); Min-kju Đong i drugi protiv Južne Koreje, Odluka br. 1642-1741/2007, UN dok. CCPR/C/101/D/1642-1741/2007 (24. mart 2011); Đong-nam Kim i drugi protiv Južne Koreje, Odluka br. 1786/2008, UN dok. CCPR/C/106/D/1786/2008 (25. oktobar 2012); Jung-kvan Kim i drugi protiv Južne Koreje, Odluka br. 2179/2012, UN dok. CCPR/C/112/D/2179/2012 (15. oktobar 2014).