Brat Tejmur Akhmedov pušten je na slobodu 4. aprila 2018. nakon što ga je predsednik Kazahstana, Nursultan Nazarbajev, pomilovao. Ukupno je proveo 441 dan u zatvoru. Bio je uhapšen samo zato što je s drugima razgovarao o svojim verovanjima.

Ubrzo nakon što je Tejmur pušten iz zatvora, Služba za odnose sjavnošću iz glavnog sedišta Jehovinih svedoka u Vorviku, u Njujorku, organizovala je intervju s njim i njegovom suprugom Mafizom, koji se sada nalaze u svojoj kući u Astani, glavnom gradu Kazahstana. Ovo je sažetak tog razgovora.

Za početak, reci nam nešto više o sebi, brate Akhmedov. Kada si postao Jehovin svedok?

Tejmur Akhmedov: Krstio sam se 9. oktobra 2005. Pre nego što sam upoznao istinu, bio sam ateista. Godinama nisam verovao ni u koga i ni u šta. Kasnije, kada je moja žena počela da proučava Bibliju s Jehovinim svedocima, zanimalo me je o čemu razgovaraju. Stajao sam iza vrata i prisluškivao ih.

Kad sam čuo o čemu se radi, zainteresovao sam se jer su govorili samo o lepim i dobrim stvarima. Svedoci su me kasnije upoznali s bratom Veslavom koji je došao iz Poljske da bi služio u Kazahstanu. Tokom našeg prvog razgovora, rekao sam mu: „Postaviću ti samo jedno pitanje. Ako mi se odgovor dopadne, bićemo prijatelji i nastavićemo da razgovaramo. Ali, ako mi se odgovor ne dopadne, nemoj da se ljutiš, ali onda ne bih da više pričamo.“ Zatim sam pitao brata Veslava šta se dešava nakon smrti. Otvorio je Bibliju i pronašao Propovednika 9:5. Rekao mi je: „Pročitaj ovaj stih i saznaćeš odgovor.“ Kad sam ga pročitao, shvatio sam da je ovo istina. Dogovorili smo se da se ponovo vidimo i da počnemo s proučavanjem.

Dakle, proučavao si Bibliju i krstio se 2005.

Hajde da popričamo o događajima koji su prethodili tvom hapšenju. U maju 2016, upoznao si grupu muškaraca koji su rekli da žele da saznaju nešto više o verovanjima Jehovinih svedoka. Tokom nekoliko meseci, par puta ste se sastali i razgovarali o Bibliji. Sad kad se prisetiš tih razgovora, da li su ti ljudi rekli ili uradili nešto sumnjivo?

Tejmur: Da. Rekao sam da ovakve biblijske kurseve obično vodimo s jednom osobom, a ne s grupom. Predložio sam im da proučavamo pojedinačno, ali kad god bih to spomenuo, odbili bi i rekli da više vole da proučavaju zajedno. Pored toga, često su pozivali druge da se nam se priključe i tražili su od mene da ponovim ono što sam im pričao prošli put.

Mafiza Akhmedova: Jednom sam prisustvovala njihovom kursu. Primetila sam da pričaju o raznim religijama iako su proučavali već neko vreme. Takođe sam primetila da većina studenata ne bi mogla da priušti stan u kom su oni živeli. Prokomentarisala sam da žive dosta lagodno za nekoga ko studira. To što sam rekla nije im se nimalo svidelo. Kad smo odlazili, povukli su Tejmura na stranu i, dok sam čekala napolju, rekli mu da više ne dolazi sa mnom na kurs.

Kada si saznao da ljude s kojima si proučavao ne zanimaju Jehovini svedoci, već da rade za Komitet za nacionalnu bezbednost, kazahstansku tajnu policiju?

Tejmur: To sam saznao tek na suđenju.

Kako si se osećao kada si uhapšen i zatim optužen za „podsticanje na versku netrpeljivost“ i zagovaranje „superiornosti [...] na osnovu [...] verske pripadnosti“?

Tejmur: Iskreno rečeno, kad su me uhapsili, mislio sam da će me samo odvesti u policijsku stanicu, kao što su rekli, da se situacija razjasni i da će me posle osloboditi. Bio sam spreman da se branim i da im objasnim o čemu sam razgovarao s tim ljudima.

Iznenadio sam se razvojem događaja, ali se nisam uplašio. Uopšte nisam očekivao da budem optužen za podsticanje na versku netrpeljivost i ekstremizam. Jehovini svedoci rado razgovaraju s drugima o Jehovi, a time se ne raspiruju mržnja i netrpeljivost. Znao sam da sam nedužan i da će mi Jehova pomoći. Bio sam zabrinut, ali sam se setio saveta iz Biblije: „Sve svoje brige bacite na njega [Jehovu], jer se on brine za vas“ (1. Petrova 5:7).

Nakon što si u pritvoru proveo više od tri meseca, okružni sud u Astani te je 2. maja 2017. osudio na pet godina zatvora i izdao ti zabranu prema kojoj tri godine ne smeš da učestvuješ u verskim aktivnostima. Kako je ta presuda uticala na tebe?

Tejmur: Kad je presuda pročitana, rešio sam da prihvatim činjenicu da ću, ako bude bilo potrebno, morati da odslužim celu kaznu. Razmišljao sam: „Ako je ovo kušnja, onda Jehova drži stvari pod kontrolom i zna kada će se ona završiti.“ Odlučio sam da čekam koliko god bude bilo potrebno.

Koliko nam je poznato, imao si ozbiljnih zdravstvenih problema u periodu kad si uhapšen. Da li je tako?

Tejmur: Da, bio sam bolestan i primao sam terapiju pre nego što sam zatvoren. Kad sam uhapšen, nisam više mogao da uzimam terapiju i bolest je napredovala.

Mafiza, kako si se ti osećala u tom periodu?

Mafiza: Bila sam prestravljena i očajna. Bilo mi je teško i da donosim odluke jer za 38 godina braka, Tejmur i ja nikada nismo bili razdvojeni. Ali Tejmur me je tešio rečima: „Ne brini! Jehova će ovih pet godina nadoknaditi sa još dvadeset pet, čak i u ovom poretku!“

Šta ti je još pomoglo dok je tvoj suprug bio u zatvoru?

Mafiza: Braća i sestre su mi mnogo pomogli. Kada je Tejmur uhapšen, mislila sam da će se svi plašiti da me posete. Komitet za nacionalnu bezbednost je nadzirao nas i našu kuću.

Jednog dana, jedan starešina i njegova supruga došli su da me posete i to me je stvarno ohrabrilo. Pitala sam ih: „Zar se ne plašite da dođete ovde?“ Odgovorili su: „Zašto bismo se plašili? Danas vlasti mogu da nas pronađu preko naših telefona. Ako to žele, mogu lako da nas nađu.“

Na jednoj pastirskoj poseti, starešine su me ohrabrile da ne dozvolim ovoj kušnji da me savlada i da ostanem duhovno jaka.

Tejmure, šta ti je pomoglo da istraješ u ovoj kušnji i da zadržiš pozitivan stav?

Tejmur: Molitva Jehovi! Svakog dana sam se molio za vođstvo, razumevanje i snagu kako bih ostao radostan, odan i veran u ovim teškim okolnostima. Jasno sam video odgovore na moje molitve. Jehova mi je pomagao i osećao sam da nisam sam u zatvoru.

Pomoglo mi je i čitanje Biblije. U jednom zatvoru, Biblija mi je uvek bila na raspolaganju. Na drugom mestu, Biblija se nalazila u zatvorskoj biblioteci i jednom nedeljno mogao sam da odlazim tamo i da je čitam.

Razmišljao sam o rečima brata koji je proučavao sa mnom. Često je govorio da ne treba da se plašimo problema koje bismo mogli imati. Sećam se da sam ga pitao: „Zašto ne treba da se plašim? Šta ako je problem velik i zastrašujuć?“ Rekao je da Jehova neće dozvoliti da budemo iskušani više nego što možemo podneti i da će nam dati snagu da se izborimo sa svakom kušnjom (1. Korinćanima 10:13). Dok sam bio u zatvoru, uvek sam imao na umu tu biblijsku misao.

Kako si se osećao kada si saznao da braća i sestre širom sveta znaju kroz šta prolaziš i da se mole za tebe?

Tejmur: U tome sam osetio Jehovinu ruku jer organizacija pripada njemu. To me je uverilo da neću biti napušten i da će me jednog dana Jehova izbaviti.

Zanimljivo je da sam se zatvora najviše plašio. Užasavao sam se zatvora. Kada sam čitao o drugoj braći u zatvorima, molio sam se: „Jehova, molim te, samo ne zatvor!“ Ali u isto vreme, žarko sam želeo da posećujem zatvorenike i da im prenesem istinu. Kada sam pitao da li mogu da propovedam u zatvoru, braća su mi rekla da trenutno nemamo dozvolu da posećujemo zatvore u Kazahstanu. Kad sam se našao u ovoj kušnji, osećanja su mi bila pomešana. S jedne strane, bilo me je strah. Ali u isto vreme, činilo mi se da će mi se ispuniti san da propovedam u zatvoru.

Da li si bio u prilici da svedočiš u zatvoru?

Tejmur: Da. Jednom prilikom me je pozvao policajac koji je hteo da razgovara sa mnom. Kad sam ušao u njegovu kancelariju, rekao je: „Znam da si Jehovin svedok, zato nemoj da ti padne na pamet da mi propovedaš!“ Odgovorio sam: „Nisam ni nameravao.“ Zatim je pitao: „Kako se Bog zove?“ Rekao sam: „Bog se zove Jehova.“ Onda je rekao: „A ko je Isus? Zar nije on Bog?“ Rekao sam: „Ne, on je Božji sin.“ Tada je pitao: „Zašto onda pravoslavni hrišćani veruju da je on Bog?“ A ja sam odgovorio: „To treba njih da pitate.“

Drugom prilikom, u isto vreme sam razgovarao sa više od 40 ljudi. U zatvor je došla gospođa koja je psiholog. Razgovarali smo o braku i pitala nas je šta mislimo o poligamiji. Svako je mogao da kaže svoje mišljenje.

Kad je došao red na mene, rekao sam da nemam lično mišljenje, ali da mi se dopada mišljenje jedne osobe i da bih voleo da ga podelim s drugima. Zatim sam rekao: „Zato će čovek ostaviti svog oca i svoju majku i prionuće uz svoju ženu i oni će postati jedno telo“ (Postanak 2:24). Ona me je pitala: „Čije je to mišljenje?“ Odgovorio sam: „To je mišljenje Boga Jehove, stvoritelja ljudi. Tu se spominju samo dve osobe.“

Zatim je pitala: „Da li imate još neki razlog da verujete da muškarac treba da ima samo jednu ženu?“ Citirao sam Mateja 7:12, gde piše: „Sve, dakle, što želite da ljudi čine vama, činite i vi njima.“ Rekao sam: „Ovo su Isusove reči. Pitajte ove ljude da li bi im se dopalo da svoju ženu dele s nekim. Ako muškarci ne žele da njihove žene imaju još muževa, onda sigurno ni žene ne žele da njihovi muževi imaju još žena.“ Rekla je da joj se od svih odgovora, moj najviše dopao.

Ohrabrujuće je što si uprkos teškim okolnostima imao prilike da svedočiš!

Nakon što su sudovi odbili žalbe na tvoju presudu, uključujući i žalbu koja je podneta Vrhovnom sudu Kazahstana, s pravne strane je izgledalo da više ne postoji ništa što se može učiniti.

Ipak, mogao si da budeš oslobođen ako potpišeš priznanje. Reci nam nešto više o tome i zašto si odbio da potpišeš.

Tejmur: Pa, tu mogućnost su mi pružili nekoliko puta. Iako je izgledalo kao čin dobre volje, u tom dokumentu je pisalo da priznajem da sam učinio ono za šta me terete i da se izvinjavam za te postupke. Kasnije su mi ponudili da sam napišem priznanje i zatražim pomilovanje. Vlasti su mi naložile da napišem da sam pogrešio što sam govorio drugima o svojim verovanjima, ali da mi je sada žao zbog toga i da tražim da budem oslobođen zbog lošeg zdravstvenog stanja.

Odbio sam sve te ponude i rekao sam im da ću radije sedeti u zatvoru čiste savesti nego biti na slobodi sa savešću koja bi me pekla.

Stvarno cenimo tvoj primer vere i odlučnosti da sačuvaš čistu savest.

Na kraju je ipak došlo do neočekivanog preokreta. Možeš li da nam kažeš kako si saznao da ćeš biti pomilovan i oslobođen iz zatvora?

Tejmur: Jednog dana, zatvorski čuvar je došao na odeljenje i rekao mi da imam telefonski poziv. Sećam se da sam se zapitao: „Ko bi me zvao?“ Kad sam se javio, jedna žena se predstavila i rekla da će doći da me oslobodi. Stvarno nisam znao kako da reagujem na taj razgovor. Kad je prekinula vezu, odlučio sam da sve ovo ispričam sinu jer nisam želeo da uplašim ženu ovim vestima ili da joj dam lažnu nadu.

Kad sam spustio slušalicu, čuvar me je pitao: „Šta su ti rekli preko telefona?“ Odgovorio sam da se neko sigurno šali sa mnom jer mi je neka žena rekla da dolazi u zatvor da me oslobodi.

On mi je rekao da se nije šalila i da je ono što mi je rekla tačno.

Mafiza, kako si se ti osećala kada si saznala ove vesti?

Mafiza: Kad mi je sin preneo te vesti, i ja sam mislila da je neka šala. Toliko dugo smo čekali da čujemo te vesti!

Možemo samo da zamislimo kako ste se osećali kad ste ponovo bili zajedno godinu dana nakon što je Tejmur bio uhapšen.

Sada, kad se osvrnete na sve kroz šta ste prošli, šta ste naučili iz ovog ispita vaše vere?

Mafiza: Sećam se da sam plakala zbog brata Bahrama [Hemdemova] i [sestre] Gulzire Hemdemove. [Brat Hemdemov je uhapšen u martu 2015. u Turkmenistanu. Dana 19. maja 2015, osuđen je na četiri godine zatvora na osnovu lažnih optužbi za „raspirivanje verske mržnje i netrpeljivosti“ i još uvek se nalazi u zatvoru.] Čak i pre nego što je Tejmur uhapšen, razmišljala sam o tome koliko je Gulziri bilo teško. Sada bih volela da je zagrlim i da joj pružim ljubav i podršku. Pošto sam prošla kroz istu kušnju s Tejmurom, volela bih da joj kažem da razumem njen bol. Znam da poput mene, i ona zavisi od pomoći koju pružaju Jehova i naši suvernici.

Veoma sam zahvalna svoj braći koja su nam pomagala, braći u našoj skupštini i u skupštinama širom sveta, Vodećem telu, advokatima i našim sinovima.

Tejmur: Mogu samo da kažem da svako ima neke kušnje kroz koje mora da prođe. Naravno, neće svi završiti u zatvoru. Za neke, kušnja može biti protivljenje člana porodice. Za druge, to je možda neka nesuglasica s bratom ili sestrom iz skupštine. Pred kakvom god kušnjom da se nalazimo, imamo izbor hoćemo li slediti Božja načela ili nećemo. Ako ih sledimo, možemo savladati kušnju. Najbolje je da prihvatimo kušnje i da ne zaboravimo da će nam Jehova dati snagu da ih izdržimo.

Veoma sam zahvalan svojoj porodici i sinovima koji su me podržavali. Posećivali su me kad god su mogli i pomagali su mi da ostanem jak.

Zahvalan sam i svoj braći širom sveta za sve što su uradili. Cenim njihove molitve i ohrabrujuća pisma. Ni na trenutak se nisam osećao napušteno. Zbog onoga što sam doživeo više volim braću i imam jači odnos s Jehovom.