Sajt jw.org i novine The New York Times već su izvestili o tome da je Vojni istorijski muzej Bundesver u Drezdenu, u Nemačkoj, odbio da Jehovinim svedocima preda arhivu sestre Anemari Kuserov, što je bila njena želja izražena u testamentu. Novi dokazi koji su otkriveni potvrđuju da ta arhiva s pravom pripada Jehovinim svedocima. Zbog toga je naša organizacija pokrenula novi sudski postupak protiv muzeja.

Nakon što su Jehovini svedoci više od sedam godina bezuspešno pokušavali da se nagode s muzejem da im preda pomenutu arhivu, žalili su se nadležnom sudu. Međutim, sud je odbacio tu žalbu 2021, tvrdeći da je muzej do arhive došao na legalan način.

Kada je imala 26 godina, Anemari je počela savesno da sakuplja dokumente koji su povezani s progonstvom Jehovinih svedoka za vreme Holokausta. Ovu arhivu je sastavljala i čuvala, ponekad čak rizikujući život, više od 65 godina, sve do svoje smrti 2005. Na ove dokumente, koje je Anemari brižljivo čuvala za svoje potomke, a naročito za suvernike, stručnjaci širom sveta gledaju kao na pravo blago.

Anemari je ovu arhivu sastavljala zato što je želela da što više njih, kako Jehovinih svedoka tako i drugih, i dalje uči iz dobrog primera njene porodice koja je ostala verna Jehovi uprkos progonstvu. Zato je u testamentu i navela da arhivu ostavlja isključivo organizaciji Jehovinih svedoka, i tu želju treba ispoštovati.

Priča o Anemari i njenih četvoro braće i sestara objavljena je 1991. u britanskom dokumentarcu pod nazivom Ljubičasti trouglovi. U njemu je na primeru porodice Kuserov prikazano kako su Jehovini svedoci pod nacističkim režimom progonjeni zbog toga što nisu hteli da se odreknu svoje vere i zakunu se na vernost Hitleru. Takođe je prikazano kako Anemari pregleda dokumente i fotografije iz svoje dragocene arhive.

Kratko pre smrti, Anemari je u jednom intervjuu pričala o tome kako ju je Gestapo uhapsio u njenom stanu i kako je tada zamalo ostala bez nekih značajnih dokumenata iz svoje arhive. Rekla je: „Ova torba mi je stajala u hodniku. Ispod nje su bila pisma i još neki dokumenti.“ Torbu je napunila jabukama, u nadi da oficiri zbog toga neće pogledati ispod nje. Razmišljala je da će barem imati šta da jede u zatvoru ako joj plan ne uspe. Ali na sreću, plan je uspeo.

Ubrzo nakon što je Anemari umrla, arhiva je nestala iz njene kuće. Kasnije je otkriveno da je jedan njen brat, koji više nije bio povezan s Jehovinim svedocima, prodao arhivu muzeju, iako ga ona nikada nije ovlastila da to uradi. Kasnije je i on preminuo.

Preostali članovi porodice Kuserov, koji su dobro znali šta je Anemari želela da se uradi sa arhivom, bili su šokirani kada su čuli da je sud presudio u korist muzeja i dozvolio mu da zadrži arhivu. Od tada su njena porodica, prijatelji i Jehovini svedoci koji su takođe bili progonjeni pod nacističkim režimom napisali na stotine pisama muzeju i Ministarstvu odbrane, pod čijom je nadležnošću muzej. Tražili su da se arhiva preda Jehovinim svedocima, kao što je Anemari i želela.

Među značajnim dokumentima u arhivi bilo je i oproštajno pismo Anemarinog brata Vilhelma, koji je svoje poslednje reči napisao 26. aprila 1940. Pošto je bio Jehovin svedok, savest mu nije dopuštala da ide u vojsku i zbog toga su ga nacisti osudili na smrt.

Vilhelm je u svom pismu napisao: „Dragi roditelji, braćo i sestre, svi vi znate koliko mi značite, a i sam se na to podsećam svaki put kad gledam našu porodičnu fotografiju. Kako nam je samo lepo bilo kod kuće! Pa ipak, ljubav prema Bogu treba da nam bude najvažnija, kao što je to zapovedio i naš Vođa Isus Hrist. Ako zauzmemo stav za njega, on će nas nagraditi.“ Vilhelm, koji je tada imao 25 godina, pogubljen je u jutro 27. aprila.

Roditelji Anemari i Vilhelma, Franc i Hilda Kuserov, imali su jedanaestoro dece. Franc i stariji sinovi su, kao i Vilhelm, dospeli u zatvor jer nisu hteli da idu u rat. Mlađa deca, koja su odbila da kažu „Hajl Hitler“ odvojena su od roditelja i poslata u internate, a kasnije u hraniteljske porodice.

Kada je Volfgang, jedan od mlađe braće, bio izveden pred vojni sud, hrabro je rekao: „Odrastao sam u porodici Jehovinih svedoka i vaspitavan sam u skladu s onim što je Bog rekao u Svetom pismu. Najveći i najsvetiji zakon koji je on dao čovečanstvu glasi: ’Voli svog Boga iznad svega i svog bližnjeg kao samog sebe.‘ Druga zapovest je: ’Ne ubij.‘ Da li je naš Stvoritelj dao da se sve ovo zapiše za drveće?“

Dvadesetogodišnjom Volfgangu je 28. marta 1942. odrubljena glava.

Anemari i njena porodica su zbog svoje vere i čvrstog stava tokom nacističkog režima platili veliku cenu – neki su izgubili život jer nisu hteli da ubijaju druge. Članovi ove porodice su proveli ukupno 47 godina u zatvoru.

Ova arhiva oživljava njihov izuzetan primer vere. U njoj se nalaze dokumenti koji upečatljivo svedoče o tome kako vera može uliti snagu čoveku koji je suočen sa okrutnim progonstvom i pretnjama smrću. Ta nit se provlači kroz čitavu ovu arhivu i zato joj je mesto u muzeju Jehovinih svedoka.

U oktobru 2022. je preminuo i najmlađi sin iz ove porodice, Paul-Gerhard Kuserov. On se nadao da će doživeti da vojni muzej ispoštuje želju njegove sestre, za šta se zalagao dok je bio živ. On je izjavio: „Moja braća su pogubljena zbog toga što nisu htela da služe vojsku. Smatram da nije u redu da se njihova arhiva čuva baš u vojnom muzeju.“

Jehovini svedoci se slažu s tim. Velika je nepravda to što muzej ne želi da uvaži nedvosmislenu želju Anemari Kuserov. Porodica Kuserov je veoma propatila tokom nacističkog režima, a ni sada, u savremenoj Nemačkoj, ne ukazuje joj se dužno poštovanje.

Nažalost, ni sama arhiva nema ništa bolji tretman. Izuzev šest dokumenata, svih 1 000 se nalazi u skladištu muzeja i javnost nema uvid u njih.

Molimo se da sud konačno preda arhivu Jehovinim svedocima, koji imaju i zakonsko i moralno pravo na nju (Luka 18:7).