Tokom saslušanja povodom žalbe u četvrtak, 23. maja 2019, Denis je dao svoju završnu reč. Sledi prepis Denisovog obraćanja sudu:

Sada bih posebno želeo da zahvalim svima koji su mi pomagali i pružali podršku tokom suđenja u protekle dve godine.

Pre svega bih želeo da zahvalim svojoj supruzi Irini, koja je od samog početka učinila sve što je bilo u njenoj moći kako bi mi pomogla i podržala me. Brinula se o meni, donosila mi odeću, hranu, lekove i druge stvari koje su mi u pritvoru bile potrebne. Pružila mi je emocionalnu i duhovnu podršku svojim posetama i pismima, koja sam dobijao svaki dan.

Draga moja, tvoja jaka vera, tvoje ogromno strpljenje, smirenost, tvoja ljubav prema meni i istini, kao i tvoj optimizam – sve to mi je bilo odličan primer. Želim da znaš da te mnogo volim i da sam ponosan na tebe.

Želim da zahvalim i svojoj porodici u Danskoj, posebno mom ostarelom ocu i sestri. Želim da znate da mi mnogo nedostajete. Volim vas i hvala vam za sve što ste učinili za mene. Sve ovo vreme koje sam proveo u pritvoru pružali ste mi podršku svojim pismima i telefonskim pozivima. Siguran sam da nikada nećete odustati i da nećete izgubiti nadu da ćemo jednog dana ponovo biti na okupu kao porodica.

Takođe bih želeo da zahvalim svojim prijateljima širom sveta. Pružali ste mi podršku svojim pismima, ohrabrujućim rečima, prelepim crtežima i poklonima. Sve me je to uverilo da nisam sam i da imam veliku međunarodnu porodicu.

Dragi prijatelji, treba da znate da me je svako pismo, kratko ili dugačko, ohrabrilo i ojačalo. Molim vas nemojte se razočarati ako ne uspem da vam odgovorim. Obećavam da ću vas pronaći, zahvaliti vam i zagrliti vas u budućnosti.

Želeo bih da zahvalim i svima zaposlenima u ambasadi Danske u Moskvi. Prisustvovali ste mnogim saslušanjima i mnogo puta me posetili u pritvoru. Vaši korisni saveti, smernice i ohrabrenje mnogo su mi značili. Veoma cenim vašu podršku i pomoć.

Hteo bih da zahvalim i Apelacionom sudu što mi je dozvolio da prisustvujem ovom saslušanju. Dok sam pratio ostala saslušanja putem video-veze iz pritvora, nisam mogao sve lepo da čujem. Morao sam da pogađam polovinu onoga što se dešavalo. To nije bilo dobro za moju odbranu. Osim toga, kada pratite video-vezu iz pritvora sedite iza rešetaka kao da ste životinja u zoološkom vrtu. Smatram da tako nešto u 21. veku nije normalno i nije humano.

Do sada sam skoro dve godine proveo u pritvoru, a ovo suđenje traje već skoro 15 meseci. Da bi sve ovo izdržao, da ne odustaneš, neophodna ti je unutrašnja snaga. U Bibliji, u 4. poglavlju Filipljanima, 13. stihu, stoji: „Sve mogu uz pomoć onoga koji mi daje snagu.“ a U Isaijinoj knjizi, u 12. poglavlju, 2. stihu, stoji: „Gle, Bog je spasenje moje. Uzdaću se u njega i neću se bojati, jer je Jah Jehova snaga moja i sila moja, on je spasenje moje.“

Sve ovo vreme, osećao sam da je Bog Jehova bio uz mene, da mi je davao snagu da izdržim, snagu da ne odustanem, da savladam obeshrabrenje, da budem radostan, da budem nasmejan. Zaista sam mu zahvalan na tome i ponosan sam što mu služim kao svedok – Jehovin svedok.

Mnogi su me pitali kako je ovaj slučaj uticao na mene. Naravno, nije lako biti u pritvoru tako dugo, biti odvojen od supruge, porodice i prijatelja. U poslednje dve godine, živeo sam izolovano. Mogli biste da kažete da sam životario. Provodio sam 23 od 24 sata u svojoj ćeliji tri sa šest metara. Sat vremena dnevno sam šetao u dvorištu, koje je takođe veličine tri sa šest metara, ali je bar na otvorenom. Tokom tog vremena sam upoznao razne ljude i vodio neke zanimljive razgovore. I primetio sam da mnogi od njih pokušavaju da dobiju poštenu istragu i suđenje. Mnogi od njih se osećaju kao da nisu dobili priliku da ispričaju svoju stranu priče, a tako sam se i ja osećao poslednje dve godine. Trudio sam se da ih ohrabrim i da im pružim podršku što sam bolje umeo, jer sam siguran da bi Isus Hrist isto postupio.

Stekao sam mnogo novih prijatelja. Neki od njih su prisustvovali saslušanjima, drugi su mi pisali pisma. Neke poznajem lično, a neke još ne. Neki pripadaju istoj veri kao i ja, neki ne. Ali svi oni mi pružaju podršku jer ne mogu da podnesu nepravdu ovde u Rusiji, gde neki pokušavaju da prikažu Jehovine svedoke – miroljubive građane koji vole svoje bližnje kao same sebe – kao kriminalce jer ih nazivaju ekstremistima. To je potpuno nelogično i smešno. Mnogi su šokirani što se tako nešto dešava u Rusiji u 21. veku.

Neki su me pitali kako se ovo suđenje odrazilo na moju veru. Zahvaljujući ovom slučaju moja vera je ojačala jer sam doživeo ono što je zapisano u Jakovljevoj poslanici, 1. poglavlju, u stihovima 2-4: „Smatrajte da se zaista imate čemu radovati, braćo moja, kad se nađete u raznim kušnjama, znajući da kušanje vaše vere izgrađuje u vama istrajnost. A istrajnost neka dovrši svoje delo, da budete savršeni i potpuni, bez ikakvog nedostatka.“

Daleko od toga da sam savršen, ali naučio sam da istrajem i budem radostan u kušnji. I, što je najvažnije, približio sam se Bogu Jehovi. Osećam još jaču želju da drugima govorim o njemu i njegovim obećanjima, još jaču želju da nastavim da propovedam dobru vest o Božjem Kraljevstvu, koje je jedino rešenje za probleme čovečanstva, još jaču želju da drugima prenesem dobru vest iz Biblije, vest o miru i večnom životu u raju na zemlji, da im pomognem da postanu prijatelji sa svojim Stvoriteljem i da razviju jaku veru u njega i njegova obećanja.

Ovaj govor se zove „Završne reč odbrane“ i možda su ovo poslednje reči koje ćete od mene danas čuti. Možda će ovo biti poslednje ročište u ovom slučaju i označiće kraj dvogodišnjeg perioda u mom životu. Ali želim da znate da ovo nisu moje poslednje reči o ovom slučaju i o nepravdi koja se u Rusiji nanosi miroljubivim i potpuno nedužnim ljudima. Tek sam počeo i imam još mnogo toga da javno kažem. Neću ćutati, kao da sam kriv zbog nečega, kao da imam nešto da sakrijem. Moja savest je čista – nisam uradio ništa loše, nisam prekršio nijedan ruski zakon i nemam čega da se stidim.

Ono što se događa meni i drugim Jehovinim svedocima ovde u Rusiji – lažne optužbe za ekstremizam, ispitivanja, hapšenja, pretresi, oduzimanje imovine, istrage, pretnje, pa čak i mučenje – to je nešto čega se treba stideti. To je naravno sramota. Istina uvek izbije na površinu i pravda će pre ili kasnije pobediti. U Bibliji, u Galatima, 6. poglavlje, 7. stih, stoji: „Ne zavaravajte se: Bog se ne može ismejavati. Jer šta čovek poseje, to će i požnjeti.“

Na ovom suđenju dobio sam kaznu zatvora od šest godina, ali za šta? Ni za šta! Ne postoji nijedan dokaz da sam uradio bilo šta loše. Baš naprotiv, postoji mnogo dokaza da sam iskoristio prava koja mi daje član 28 Ustava Ruske Federacije. Postupao sam u skladu sa zakonom Rusije i ja sam pošten čovek. Ja sam hrišćanin, vernik, Jehovin svedok i volim ruski narod. Zašto sam kažnjen? Zašto sam osuđen na šest godina zatvora? Ni zbog čega. To nije pravedno.

Iskreno se nadam da će apelacioni sud postupiti u skladu sa zakonom i da će se postarati da pravda pobedi. Nadam se da će ovaj sud okončati versko progonstvo koje se dešava u Rusiji. Iskreno se nadam da će ovaj sud pokazati celom svetu da u Rusiji svi imaju pravo na slobodu veroispovesti.

Uskoro će se obistiniti ove reči: „On će suditi mnogim narodima [...] Oni će prekovati svoje mačeve u raonike i svoja koplja u srpove. Neće više narod podizati mač na narod niti će se više učiti ratovanju. Svako će sedeti pod svojom lozom i pod svojom smokvom i niko ih neće plašiti.“ Mihej 4. poglavlje, 3. i 4. stih.

Bog uvek sudi pravedno i neće više biti sukoba, nasilja ili ratova kada on bude vladao. Biće mira i neće biti briga. Drugim rečima, čitavo čovečanstvo će biti istinski srećno.

Uvaženi sudijo, odlukom koju danas budete doneli, vi možete napraviti veliki korak u tom pravcu, u pravcu pravde i mira. Veliki korak u pravcu sveta bez straha, tuge i nepravde. A ja se nadam da ćete napraviti taj korak. Unapred vam hvala.