U petak, 30. avgusta 2019, brat Valerij Moskalenko izneo je svoje završno obraćanje sudu. Sledi deo prepisa njegovog svedočenja (prevedeno sa ruskog):

Uvaženi sude i poštovani prisutni, imam 52 godine i poslednjih godinu dana sam proveo u pritvoru. Tačnije govoreći, prošlo je više od godinu dana.

U završnim rečima koje ću izneti na ovom zasedanju suda, želim kratko da vam ispričam nešto o sebi, o tome kako ja gledam na krivičnu prijavu koja je podneta protiv mene i o tome kako ja gledam na život. Nadam se, uvaženi sude, da ćete razumeti zašto neću da se odreknem svoje vere u Boga i zašto nije protivzakonito verovati u Boga.

Ja nisam rođen kao Jehovin svedok. Moji roditelji su bili dobri ljudi i odrastao sam okružen ljubavlju, ali još dok sam bio dete, mučila me je nepravda koja se mogla videti svuda po svetu. Razmišljao sam: „Ne treba ovako da bude – zli ljudi i prevaranti napreduju, a iskreni i dobri ljudi pate.“

Kada sam imao 24 godine, nekoliko meseci sam temeljno istraživao i proučavao Sveto pismo i našao odgovore na pitanja koja su me mučila.

Od tada, pre nego što donesem neku odluku, trudim se da najpre razmislim šta Bog misli o tome i šta kažu njegovi zakoni i načela, koji su potanko objašnjeni [u Bibliji] i koji se ogledaju u postupcima [Božjih slugu] koji su živeli u prošlosti.

Živim u stanu zajedno sa ostarelom majkom kojoj je potrebna moja pomoć. Prvog avgusta 2018, dok je moja majka bila sama kod kuće, inspektor Federalne službe bezbednosti naredio je specijalnim jedinicama da pretesterišu šarke na našim ulaznim vratima. Na taj način su hteli da uđu u moj stan i izvrše pretres.

Moja majka se veoma uplašila. Nakon upada maskiranih specijalaca u naš stan, doživela je srčani napad i po nju je došla hitna pomoć. Stigao sam kući 30 minuta nakon što sam saznao za upad policije. Kada sam video u kakvom je stanju moja majka, i meni je skočio pritisak. Uprkos svemu tome, nisam pobesneo, već sam pokušao da ostanem pribran. Bio sam ljubazan prema drugima – kako i dolikuje jednom hrišćaninu. Moj Bog Jehova me je tome naučio i ne želim da ga razočaram.

Izvinite, poštovani sude, obično ne govorim o sebi toliko. Nemam običaj da to radim, ali sada moram.

Jehovin svedok sam već više od 25 godina. To je prilično dug period mog života. Sve do sada, nikada me niko nije smatrao ekstremistom. Baš naprotiv, bio sam poznat kao dobar komšija, savestan radnik i brižni sin.

A onda sam odjednom, 20. aprila 2017, proglašen za ekstremistu. Zbog čega? Šta se to promenilo? Da li sam postao loš? Nisam. Da li sam postao nasilan i da li sam nekome naneo bol i patnju? Nisam. Da li sam izgubio pravo da se pozovem na 28. član Ustava Rusije? Nisam ni to. Moje ime nije navedeno u odluci Vrhovnog suda. Niko mi nije oduzeo pravo da se pozovem na Ustav Ruske Federacije, konkretno na član 28. Zašto onda sedim ovde na optuženičkoj klupi?

Iz razgovora sa inspektorom postalo mi je još jasnije da sam uhapšen i zadržan u pritvoru zato što sam vernik, koji u molitvama i govoru koristi ime svemoćnog Boga Jehove. Ali to nije zločin. Sâm Bog je izabrao to ime i pobrinuo se da ono bude zapisano u Bibliji.

Iznova ponavljam da neću nikada učiniti bilo šta što je u suprotnosti s Božjom voljom, koja je jasno zapisana u Bibliji. Bez obzira na pritisak koji bi se mogao vršiti na mene i kaznu koju bih mogao dobiti, makar to bila i smrtna kazna, izjavljujem da čak ni tada neću napustiti svemoćnog Stvoritelja svemira, Jehovu Boga.

Poštovani sude, Jehovini svedoci su širom planete poznati kao miroljubivi ljudi. U većini zemalja širom sveta vlasti poštuju njihovo pravo na slobodu veroispovesti. Voleo bih kada bi se prava vernika poštovala i u Rusiji, pa i moje pravo da verujem u Boga.

Nisam kriv za kazneno delo za koje sam optužen i tražim od suda da donese oslobađajuću presudu!

Hvala vam!