Mnoga naša braća u Rusiji koja se nalaze u zatvoru imaju suprugu i decu. Toj braći sigurno nije lako, ali i njihove porodice se zbog novonastale situacije suočavaju sa mnogim problemima. Deset supruga braće koja su u zatvoru uputila su zajedničko pismo ruskim vlastima u kome su dirljivim rečima opisale svoja osećanja. U njemu je stajalo: „Ovo pismo je naš očajnički poziv za pomoć. Naši voljeni [...] nalaze se iza rešetaka samo zato što su sa nama, svojom decom i prijateljima čitali biblijske zapovesti i molili se Bogu.“

Nekoliko naših sestara je ispričalo sa kakvim se problemima suočavaju i kako im Jehova pomaže da se s njima izbore dok su im muževi u zatvoru.

Mnoge naše sestre ne mogu da se telefonom čuju sa svojim muževima zbog tehničkih problema. Osim toga, pisma koja im šalju dugo putuju do njih i pitanje je da li ih uopšte i dobijaju.

Suprug Jevgenije Lagunove, Feliks Mahamadijev, bio je u zatvoru više od dve godine. Dešavalo se da Jevgenija prilično dugo nije mogla da se čuje s njim. Kaže da joj je mnogo teško padalo što nije znala kako joj je suprug i da li se oseća zaboravljeno jer možda nije primio njena pisma.

Mnoge od naših sestara moraju prevaliti dug put da bi posetile svog supruga. (Videti okvir „Razdaljine koje naše sestre prelaze da bi posetile svog supruga“.) Na primer, Jevgenija kaže da je kolima prelazila više od 800 kilometara da bi posetila supruga u zatvoru. U proseku joj je za odlazak i povratak kući trebalo tri do četiri dana. Druge sestre putuju i do 1000 kilometara. Kad stignu do zatvora, obično napolju moraju čekati dugačak red.

Suprug sestre Irine Kristensen bio je prvi Jehovin svedok koji je završio u zatvoru nakon što je Rusija zabranila naše aktivnosti 2017. godine. Ona redovno putuje 200 kilometara od Orela do Ljgova da bi posetila svog supruga Denisa. Ona kaže: „I fizički i emotivno mi teško pada da odlazim u zatvor. Moram da krenem u pola četiri ujutru da bih stigla u zatvor do osam sati i da bih podnela neophodnu dokumentaciju. Zatim u kolima čekam do 11 sati kada počinju posete.“ Na pitanje kako sve to izdržava, Irina kaže: „Mnogo se molim Jehovi, preklinjem ga da podrži i mene i naše suvernike – one koji su nam blizu, one u zatvoru i svu našu braću širom sveta.“

Sestra Nadežda German je razdvojena od svog supruga Genadija više od dve godine. Ona se poput drugih sestara koje su u takvoj situaciji bori sa usamljenošću. Međutim, Nadežda kaže: „I ranije sam bila bliska sa braćom i sestrama iz skupštine ali sada su mi kao prava porodica. Očigledno je da nas vole i da im je stalo do nas.“

Sestra Julija Mireckaja, čiji je suprug Aleksej u istom zatvoru kao i Genadij, kaže: „Braća i sestre mi pomažu u nekim poslovima oko kuće. Zaista je utešno znati da mogu da se oslonim na njih i da računam na njihovu pomoć.“

Sestra Tatjana Budenčuk odgaja dvoje dece bez supruga Alekseja koji je u zatvoru od septembra 2019. Ona kaže: „Deca se trude da razmišljaju o dobrim stvarima koje imamo, o tome šta nam Jehova daje i o tome da nas uvek podupire. Svesni su da ove kušnje neće večno trajati i da je sada vreme da pokažemo veru i da budemo odani Jehovi.“

Sestra Natalija Filatova, čiji je suprug Sergej Filatov u martu 2020. osuđen na šest godina zatvora, sada sama odgaja njihovo četvoro dece. Ona kaže: „Vidim da im nedostaje otac i da se brinu da li je dobro. To spominju u svojim molitvama. Naša najmlađa ćerka mu piše pisma u kojima kaže da smo dobro, da ne treba da brine i da će sve biti mnogo bolje kad se vrati kući.“

Ova porodica se trudi da primenjuje biblijski savet da žive što jednostavnijim životom. Natalija kaže: „Naučili smo da živimo skromno i da budemo štedljivi. Imamo dovoljno za troškove i osnovne potrebe.“

Naše sestre se uprkos ovim problemima trude da sačuvaju veru tako što redovno učestvuju u duhovnim aktivnostima. Julija kaže: „Trudim se da budem u toku što se tiče duhovnih stvari. Čak bi se moglo reći da proučavam za dvoje, jer kad razgovaram sa Aleksejem trudim se da se prisetim glavnih misli i da to podelim s njim.“ Nadežda kaže: „Nema tog problema koji se ne može rešiti uz Jehovinu pomoć. Veoma sam bliska s Jehovom. Osećam se kao devojčica u naručju svemoćnog Oca. A kada pomažem drugima, pomažem i sebi.“

Natalija kaže nešto slično: „Sećam se da je jedna sestra rekla: ’Nema Božjeg sluge kome nije potrebna uteha, ali isto tako nema Božjeg sluge koji ne može drugima pružiti utehu.‘ Srećna sam i zadovoljna kad nekoga mogu utešiti ili ohrabriti.“ Ona još dodaje: „Trudim se da ne sažaljevam sebe i da ne klonem duhom uprkos činjenici da mi je i emotivno i fizički teško bez supruga. Ne želim da Satani pružim priliku da me obeshrabri.“

Porodice naših suvernika u Rusiji i u drugim zemljama koji su u zatvoru pružaju izvanredan primer nepokolebljivosti i istrajnosti i zbog toga ih braća i sestre širom sveta veoma cene. Uvereni smo da ih Jehova voli i da su mu veoma dragoceni (Isaija 43:4a).