Brat Ivan Pujda je odrastao u porodici u kojoj je bilo osmoro dece. Rado se seća večeri kada bi otac vrativši se s posla njemu i ostaloj deci čitao Moju knjigu biblijskih priča. Dobro se seća kako je sa svojim ocem Grigorijem propovedao u svom selu Kvitoku i tako redovno dolazio na vrata svojim nastavnicima i školskim drugovima. Kao tinejdžer je sa svojim dedom po majci, bratom Pjotrom Parcejem, propovedao na nedodeljenim područjima i iz prve ruke video koliko je on revan u službi i samopožrtvovan.

Brat Pujda je često viđao oca i dedu kako čitaju Bibliju i publikacije temeljene na Bibliji. Želeo je da sledi njihov primer.

Međutim, ispostavilo se da je sada, kada ima 41 godinu, krenuo njihovim stopama na jedan neočekivan način. Naime, on je uhapšen i poslat u zatvor zato što je Jehovin svedok. Pripadnici Federalne službe bezbednosti su ga 30. maja 2018. uhapsili. Četiri meseca je proveo u zatvoru. Nakon toga je još šest meseci bio u kućnom pritvoru. Njegov deda, Pjotr Parcej, bio je hapšen i za vreme nacističke i za vreme sovjetske vlasti. Njegov otac, Grigorij Pujda, bio je u zatvoru za vreme sovjetske vlasti.

Brat Ivan Pujda kaže: „Apostol Pavle je u 2. Timoteju 3:14 napisao: ’Drži se onoga što si naučio i u šta si se uverio, budući da znaš ko te je svemu tome poučio.‘ Znam ko me je poučio istini i to mi pruža snagu. Nijedan politički sistem niti zatvor nisu ih mogli slomiti, a progonstvo ne traje večno. Sada idem njihovim stopama. Sve dok sam veran Jehovi, znam kakav će biti ishod.“ Brat Pujda čeka presudu.

Kad god su mu otac i deda pričali o zatvoru, nisu govorili o uslovima koji su tamo vladali, već o iskustvima koja su imali dok su propovedali dobru vest.

Grigorij sada ima 64 godine, a krstio se 1975. nakon što je godinu dana proveo u sovjetskom radnom logoru jer je odbio služenje vojnog roka. Oslobođen je 1977. Zbog posedovanja zabranjene biblijske literature, 1986. proveo je još godinu dana u zatvoru. Njegov otac, koji se takođe zvao Ivan, zbog hrišćanske neutralnosti bio je u radnom logoru od 1944. do 1950.

Grigorij kaže: „Jaka vera mi je pomogla da podnesem progonstvo. Ni na tren nisam posumnjao da je ovo istina i da je Jehova pravi Bog.“

Sada njegov sin Ivan isto to proživljava. „Sećam se godina pod sovjetskom vlašću i vidim da se istorija ponavlja,“ kaže Grigorij. „Zato se molim da Ivan ostane veran Jehovi u ovoj kušnji i da svojom istrajnošću doprinese posvećenju Jehovinog imena.“

Nacisti su 1943. godine Ivanovog dedu, brata Parceja, koji više nije među živima, odveli u koncentracioni logor Majdanek, a kasnije i u Ravensbrik zato što nije hteo da potpiše dokument kojim se odriče svoje vere. Oslobođen je 1945, nakon prodora savezničkih snaga. Ponovo je uhapšen 1952. i osuđen na pogubljenje. Međutim, presuda je preinačena i oslobođen je 1956. Brat Parcej je još jednom bio uhapšen zbog svoje vere 1958, a pušten je na slobodu 1964.

„Moj deda je bio čovek od integriteta i njegov primer mi uliva snagu“, kaže Ivan. „Kad bude uskrsnuo, pričaću mu da sam i ja imao takve kušnje i da mi je njegov primer pomogao da ostanem veran Jehovi i hrabar.“

„Niko mi ne može oduzeti veru u mog Boga Jehovu i ljubav koju osećam prema njemu“, kaže Ivan. „Više puta sam inspektorima rekao: ’Najviše što možete da uradite jeste da me uhapsite i odvedete u zatvor, ali nad onim što mi je u mislima i srcu nemate nikakvu moć.‘ “

Šta je pomoglo našoj dragoj braći u svim tim kušnjama?

Ivan kaže: „U Delima apostolskim 14:22 piše da ’moramo proći kroz mnoge nevolje pre nego što uđemo u Božje Kraljevstvo‘. Svi hrišćani će imati kušnje. To ne mora da znači da će svi završiti u zatvoru. Njihova kušnja može biti neka bolest ili smrt neke bliske osobe. Od našeg stava i naše duhovnosti zavisi da li ćemo istrajati. Jehova je uvek spreman da podrži svoj narod.“

Njegov otac Grigorij kaže: „Jačajte svoj odnos s Jehovom. Budite njegovi istinski prijatelji. Veoma je važno da budete čvrsto uvereni u to da je istina vredna svake žrtve. Jehova će nagraditi vaš trud.“

Veoma je ohrabrujuće čitati izveštaje o tome kako Jehova podupire našu braću i sestre koji su progonjeni zbog svoje vere. I dalje se molimo za našu braću u Rusiji da ostanu hrabri i da nikada ne zaborave Jehovino obećanje: „Ne boj se [...] Tvoja nagrada će biti vrlo velika“ (Postanak 15:1).