Milionima hrišćana savest ne dozvoljava da nose oružje – i mnoge zemlje poštuju tu odluku. Prema odluci Saveta Ujedinjenih nacija za ljudska prava, i turski građani zaslužuju istu slobodu.

Ovaj Savet je 29. marta 2012. doneo odluku u korist dva turska državljana, Dženka Atasoja i Arde Sarkuta. Obojica su Jehovini svedoci koji su odbili vojnu službu zbog svojih verskih uverenja.

Gospodin Atasoj i gospodin Sarkut su više puta podnosili žalbu i objasnili svoju odluku na temelju savesti, nudeći da obavljaju civilnu službu koja nije u nadležnosti vojske. Međutim, njih dvojica su neprestano bila prisiljavana da služe vojsku. Gospodin Sarkut je ostao bez posla nakon što je vojska zapretila da će podići krivične prijave protiv univerziteta u kom je radio kao asistent.

U odluci Saveta stoji da je pravo na odbijanje vojne službe zbog prigovora savesti „sastavni deo prava na slobodu misli, savesti i veroispovesti“, koje se garantuje članom 18 Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima. Nadalje, Savet je rekao da na osnovu tog prava „svaka osoba može odbiti služenje vojnog roka ako to nije u skladu s njenim verskim ubeđenjima“.

Ova odluka je doneta ubrzo nakon dve slične odluke Evropskog suda za ljudska prava. U jednoj od te dve odluke stoji da je „nepostojanje alternative za vojnu službu u Turskoj u suprotnosti s pravom na prigovor savesti koje se garantuje Evropskom konvencijom za ljudska prava“.

Odbijanje služenja vojske zbog prigovora savesti staro je koliko i samo hrišćanstvo. U svojoj knjizi The Rise of Christianity, Ernest Barns je napisao: „Pažljivo istraživanje svih dostupnih informacija [pokazuje] da do vremena Marka Aurelija [rimskog imperatora koji je vladao od 161. do 180. n. e.] nijedan hrišćanin nije postao vojnik i nijedan vojnik nije ostao u vojnoj službi nakon što bi postao hrišćanin.“