Tog jutra, 24. februara 2022, probudila me je zaglušujuća buka. Mislila sam da grmi pošto je napolju padala kiša. Ali to su zapravo bile eksplozije bombi.

Shvatila sam da moram odmah da napustim svoju kuću u centru Marijupolja. Sutradan sam otišla kod svoje bake Irine, koja je živela u predgrađu. Kod nje je već bio naš rođak Andrej, a kasnije je došla i moja majka Katerina. U bakinoj kući je jedno vreme bilo bezbedno, ali morali smo nekoliko noći da spavamo u podrumu.

Jednom je projektil pao u našu baštu dok smo mi bili u podrumu. Eksplozija je bila veoma snažna. Usrdno sam se molila Jehovi. Posle nedelju dana, videli smo da više nije bezbedno da ostanemo u bakinoj kući, pa smo odlučili da se vratimo u centar grada i da pokušamo da se evakuišemo. Preklinjala sam Jehovu da nas čuva i da nam pomogne da odemo odatle.

Bilo je jutro, 4. mart. Pošto je Marijupolj bio pod opsadom, vozovi nisu išli iz grada. Zato smo narednih deset dana potražili sklonište u pozorištu sa još stotinama drugih. Bila je tolika gužva da smo morali da spavamo na podu. Sve je bilo prljavo, nije bilo dovoljno tople vode i bilo je jako teško doći do hrane. Satima smo čekali u redovima.

Jednog dana, projektil je eksplodirao blizu pozorišta. Udar je bio toliko snažan da su stakla popucala na prozorima i posle toga je unutra bilo veoma hladno.

U ovom teškom periodu mi je mnogo pomoglo razmišljanje o onome što se desilo Jovu. Dok su ljudi oko mene bili u panici zbog bombardovanja, čitala sam Knjigu o Jovu u svojoj Bibliji i to mi je pomoglo da imam mir. Imala sam osećaj kao da sedim u tom pozorištu sa Jovom i da mu kažem: „Sada razumem kako ti je bilo!“ On je izgubio sve što je imao: porodicu, zdravlje i materijalne stvari. Ja sam izgubila samo materijalne stvari. Porodica je bila sa mnom, svi smo bili živi i zdravi. U tom trenutku sam shvatila da i nije sve tako crno, i bilo mi je lakše.

Desetak dana kasnije, 14. marta, saznali smo da je jedna grupa uspela da pobegne iz grada. Zato smo i mi odlučili da odemo. Pronašli smo prevoz zajedno s još nekima iz pozorišta.

Iz grada je krenuo konvoj od 20 vozila. Bilo nas je čak četrnaestoro u zadnjem delu teretnog kombija. Dok smo putovali, bombe su padale svuda oko nas. Neprestano sam se molila. Kada smo konačno napustili Marijupolj, vozač je zaustavio kombi, izašao iz njega i briznuo u plač. Sve vreme je izbegavao mine na putu. Saznali smo da je samo dva dana nakon što smo otišli, pozorište bombardovano i da je stradalo najmanje 300 ljudi.

Nakon 13 sati putovanja stigli smo u Zaporožje. Sutradan ujutru smo se ukrcali na voz za Lavov. U kupeu koji je predviđen za četvoro ljudi bilo nas je šesnaestoro. Bilo je strašno vruće. Veći deo puta sam stajala u hodniku jer je jedino tamo bilo vazduha. U Lavov smo stigli 16. marta i tamo su nas srdačno dočekali naša braća i sestre. Smešteni smo u Dvoranu Kraljevstva i tamo smo ostali četiri dana. Bila sam dirnuta do suza brigom braće i sestara. To je zaista bio pravi dar od Jehove.

Nekoliko dana kasnije, 19. marta, odlučili smo da odemo u susednu Poljsku. Tu su mene, moju baku, majku i rođaka ponovo srdačno dočekali braća i sestre. Obezbedili su nam sve što nam je bilo potrebno. Stvarno su nas obasuli ljubavlju.

Imam samo 19 godina, ali nakon svih ovih kušnji uvidela sam koliko je važno graditi veru dok su nam okolnosti u životu povoljne. Vera nam pomaže da preživimo. Da nisam čitala i proučavala Bibliju pre rata, bilo bi mi mnogo teže.

Jehova je zaista brižan Otac. Osećala sam kao da me je uzeo za desnu ruku i vodio tokom čitavog puta. Nikada neću moći dovoljno da mu zahvalim za sve što je učinio za mene (Isaija 41:10).