Skoro 47 000 Jehovinih svedoka u Ukrajini je zbog rata moralo da napusti svoj dom. Mnogi su pobegli na bezbednije područje u svojoj zemlji gde su im braća pružila smeštaj, hranu, odeću i sve drugo što im je bilo neophodno. Iako ta gostoljubiva braća i sestre ni sami nemaju mnogo, ipak su spremno pomogli svojim suvernicima u nevolji.

Naša sestra Olga i njen suprug, koji nije Jehovin svedok, žive u Umanu, u Ukrajini. Kada je rat počeo, oni su tokom prva dva meseca primili u svoj dom 300 braće i sestara. Neki od njih su samo jednu noć prespavali u njihovoj kući, a zatim produžili dalje. Često se dešavalo da Olga u pola noći sazna da će braća kojoj je potreban smeštaj doći kod njih za samo koji minut. Jednom je čak 22 braće i sestara bilo smešteno kod njih. Takve situacije su pružile priliku Olginom 18-godišnjem sinu Stanislavu da i on bude gostoljubiv. Često je spavao na podu jer je ustupio svoju sobu izbegloj braći.

Olga kaže: „Mnogo mi je drago što u ovim užasno teškim vremenima mogu da učinim nešto za one koji služe Jehovi. Toliko sam srećna zbog toga!“

Andrij i njegova supruga Ljudmila su za pet sedmica primili čak 200 Svedoka. Jednom je 18 braće i sestara prenoćilo kod njih. Andrij kaže: „Podružnica nas je savetovala da napravimo neke zalihe hrane. Zaliha koju smo imali bila je dovoljna za nedelju i po dana za nas i braću koju smo primili. Oni su nam ostavljali zahvalnice i nešto novca kojim smo kupovali hranu koju smo mogli naći u prodavnicama za sledeće goste. I braća iz Odbora za humanitarnu pomoć su nam donosila hranu, tako da nam nikada ništa nije nedostajalo.“

Vita iz Ivano-Frankovska se u martu preselila kod svoje sestre kako bi izbegli Svedoci mogli biti u njenom stanu. Ona kaže: „Na to ne gledam kao na neku žrtvu jer volim svoju braću. Srećna sam što mogu nešto da učinim za njih. Mi smo kao jedna porodica.“

Natalija sa suprugom i ćerkom Gabrijelom živi u Ternopolju. Sve troje je ostalo bez posla kada je izbio rat i zato su veći deo svoje ušteđevine morali da potroše da bi zbrinuli svoje osnovne potrebe. Ali i pored toga su primili u svoj dom jednu sestru i njenu bolesnu ćerku koje su pobegle iz ratnog područja.

Natalija kaže: „Setila sam se jedne sestre iz Afrike koja je bila vrlo siromašna, a ipak je tokom kongresa primila na smeštaj 14 braće i sestara i svi su imali sve što im je bilo potrebno.“ Ona je rekla da ju je primer te sestre podstakao da potrebe drugih stavlja ispred svojih.

Iako žive u teškim okolnostima, naša braća i sestre u Ukrajini se oslanjaju na Jehovu i gostoljubivo otvaraju vrata svog doma za svoje suvernike (Rimljanima 12:13).